U Zaječaru ih ima tridesetak. Svi oni rade u Fabrici šupljeg stakla i zovu se – svi zajedno – duvači stakla. Godinama, iz dana u dan, oni naročitim metalnim šipkama, šupljim kroz sredinu, takozvanim „lulamaˮ, zahvataju usijano i tečno staklo koje „krčkaˮ u lončastim pećima, na temperaturi od preko 1.100 Celzijusovih stepeni i od tih bezobličnih, vrelih staklenih „kapljicaˮ prave najrazličitije predmete – čašu koja nas pleni svojim vitkim oblikom, bokal koji nam ukrasi sto, vazu koja istakne lepotu cveća na našoj vitrini, malog staklenog „kucovaˮ kojim obradujemo nekoga ko nam je drag kad mu je rođendan, na primer.

Viktor Vajt, poreklom iz Slavonije, čiji su i otac i deda bili staklari, koji se kao 12-godišnji dečak opredelio za duvanje stakla i tim poslom se, evo, bavi već punih 38 godina, jedan je od najboljih staklara u zaječarskoj fabrici. Majstor Viki, kako ga svi zovu, došao je ovamo iz Paraćina, zajedno sa svojim drugom i kolegom Eduardom Zaletelom. I majstor Edo duva gotovo polovinu prosečnog ljudskog veka staklo – 40 godina proveo je on kraj užarene peći, s „lulomˮ u ustima.

– Mi staklari, nemamo veliki kapacitet pluća, kako bi se moglo pretpostaviti, kad se zna da sve svoje radno vreme provodimo duvajući staklo. Jer, staklo se ne duva snagom, nego znanjem. Verujte da bi čovek postao pravi majstor, umetnik u duvanju stakla, potrebno je da prođu godine i godine – kaže nam majstor Viki, očigledno iz skromnosti prećutkujući još jednu važnu činjenicu – treba da je obdaren za taj posao.

Teškoću u ovom poslu, znači, ne predstavlja samo duvanje, nego pre svega uslovi u kojima se ono obavlja. Jer, duvači stakla rade večito kraj ogromne lončane peći koja širi strahovitu toplotu. Da bi se odbranili od temperature koja kao jara izbija iz otvora peći, duvači stakla večito su na promaji – s jedne strane ih, znači, peče a s druge hladi…

OD STAKLENE „KAPLJICEˮ DO RASKOŠNE VAZE

Majstor Viki nam, dok posmatramo tridesetak njegovih kolega koji neumorno posluju, objašnjava proces proizvodnje:

– Rastopljeno staklo iz lončaste peći duvači uzimaju  „lulamaˮ, daju mu duvanjem izvestan oblik, već prema tome šta žele da naprave, zatim taj stakleni  „mehurˮ na vrhu svoje lule stavljaju i takozvanu  „varekuˮ, gde staklena  „kapljicaˮ dobije još određenije forme, zatim ponovo dunu kroz  „luluˮ da bi povećali obim staklene mase i, konačno, prinesu lulu sa tim do kalupa, u kome rastopljeno staklo dobije krajnji oblik. Iz kalupa izrađeni predmet stavlja se na posebne naprave – staklari ih zovu „ajšlukˮ – gde se staklo malo ohladi. Da bi se obezbedilo ravnomerno hlađenje, ovako oblikovano staklo sa „ajšlukaˮ se dugačkim metalnim viljuškama stavlja u ogrevne peći, zvane „tempericeˮ, u kojima se staklo – sad su to već čaše, bokali, vaze, pepeonice ili nešto drugo – sasvim ohladi.

Pored oblika, stakleni predmeti koje kupujemo da bismo se njima služili ili da bismo uživali u njihovoj lepoti često nas oduševe i svojim bojama. Da bi staklo, providno i bezbojno, dobilo određenu nijansu boje, u mešavinu od koje se ono dobija stavljaju se razni hemijski sastojci. Tako, na primer, selen daje staklu ružičastu boju, kobalt oksid plavu, natrijum ili kalijum bihromat zelenu, sumpor žutu, a nikl oksid ljubičastu. Ako se pomeša dva ili više ovakvih jedinjenja dobijaju se druge boje – boju crvenu kao krv daju selen i kadmijum sulfid, boju dima staklo dobija od nikl oksida i natrijum bihromata, itd.

Najstariji duvač stakla predstavio nam je i najmlađeg. Mile Jovanović, 18-godišnji kvalifikovani duvač stakla tek je krenuo putem koji je majstor Viki već gotovo potpuno prešao. Jovanović je završio školu učenika u privredi i zaposlio se tek pre mesec dana u fabrici. Još nije primio ni svoju prvu „platuˮ, tako da mu je otac, kad je išao na utakmicu u Boru, pozajmio dve hiljade.

Mladi Mile Jovanović je, zajedno sa svojim drugom Miodragom Nikolićem i još nekolicinom drugih – prvi Zaječarac kvalifikovani duvač stakla.

Nag do pojasa, brišući znoj koji se sliva niz lice, mladi majstor nam govori o sebi i svom poslu:

– I moji drugovi i ja moramo još mnogo da učimo da bismo postali pravi majstori za duvanje stakla. A, verujte, svaki od nas bi želeo da bude što bolji, da dostigne majstor Vikija, ili majstor Edu.

Inače, Mile Jovanović kaže da je posao koji je izabrao lep i da ga ne bi menjao za neki drugi.

A to – posao je lep, mada težak – čuli smo od svih duvača stakla s kojima smo razgovorili. Dosad smo znali za ponos grafičkih radnika, koji često u šali govore:

– A, kad čovek jednom omiriše štamparsku boju, teško se posle odvoji od nje…

Duvači stakla imaju istu takvu vrstu ponosa – kad jednom dunu u „luluˮ, ne ostavljaju je više, čitav svoj radni vek provedu uz užarenu lončastu peć, vajajući staklo. 

J.

Miroslav Čavka

STAKLARSTVO – LEP POSAO

Došao je u Fabriku 1. aprila 1963. godine, onda kada je iz Tuzle u Zaječar počela da pristiže oprema. Drugim rečima, došao je zajedno se opremom za novu fabriku. Jedan je od četvorice članova kolektiva koji su tako reći, udarili temelj Fabrici ravnog stakla. Visokokvalifikovani staklar po zanimanju, smenski furkista po položaju u Fabrici – glavni majstor za izvlačenje staklene trake. Reč je o Miroslavu Čavki (35 godina) trenutno najiskusnijem staklaru u kolektivu, o čoveku koji je ovde došao s namerom da ceo radni vek provede u ovoj Fabrici, da se potpuno posveti staklarstvu.

– Iz rodnog mesta, iz okoline Splita, došao sam u Solanu, u Tuzli, i tamo proveo nekoliko godina, tačnije do onog trenutka kada sam saznao da će se u Zaječaru graditi nova fabrika ravnog stakla. Tada sam poslušao savet inženjera Mijića i Kumanovića, sa kojima sam radio u Solani, i sa njima pošao u Zaječar. Nisam se pokajao. Naprotiv, oduševljen sam novim radnim mestom, novim mestom boravka, Zaječarom uopšte. A novi posao, to je druga priča. Staklarstvo je lep i zanimljiv posao, veoma interesantan i unosan.

Da bi se potpuno posvetio staklarstvu trebalo je stručno da se osposobi za taj posao, sa obzirom na razliku koja postoji između posla koji je obavljao u tuzlanskoj solani i posle u zaječarskoj staklari. Po odlasku iz Tuzle proveo je ukupno 17 meseci na specijalizaciji. Prvo 11 meseci u Fabrici stakla u Pančevu, zatim četiri meseca u staklari u Novom Mestu i, najzad, dva meseca u Fabrici ravnog stakla u Pjotrkovu Tribunalskom u Poljskoj, gde su izgrađene furko-mašine za zaječarsku staklaru.

U prvom izboru Radničkog saveta nove staklare bio je njegov član, a ujedno i član upravnog odbora Industrije i rudnika nemetala, a od pre dva meseca je predsednik Radničkog saveta Fabrike ravnog stakla. On je, dakle, prvi predsednik najvišeg organa upravljanja u kolektivu, koji će početi da raspravlja i o prvim proizvodnim rezultatima, plasmanu prvih proizvoda, finansijama… To je, nesumnjivo, u isto vreme veliko priznanje i velika odgovornost za Miroslava Čavku.

P.

Dipl. inž. Jovan Velicki:

STAKLO, OD KADA I OD ČEGA

Mada je staklo delo čovekovih ruku, ne znamo tačno ko je njegov pronalazač. Kao što se ne zna ko je pronašao hartiju, barut, pa čak ni iglu za šivenje.

Već 5.000 godina staklo je u službi čoveka. Jasno je da je u doba faraona staklo bilo samo ukras, a Rimljani su mu proširili namenu na mozaik i na neke sitnije ukrase i posude. U doba procvata mletačke republike, staklo je služilo za izradu posuđa, materijala za zastakljivanje okana, ogledala. Tada se odavanje tajne stakla plaćalo životom.

Počev od XV veka, i pored najrigoroznije kontrole, niču topionice stakla u Versaju, pored Pariza, pa i po čitavoj Evropi.

Kod nas, u Jugoslaviji, najstarije staklare spominju se u dubrovačkom arhivu, a u novije vreme, pre 150-200 godina, postojale su staklare u Zagorju (Hrvatska), u Straži, kod Rogateca, u Osijeku, Daruvaru, Sisku, Zadru, Kninu, Jagodini (Svetozarevo), Ralji, Zaječaru i Paraćinu. Sa razvitkom nauke i tajna stakla je bledela, javljaju se savremene konstrukcijske peći, prve mašine za izradu raznih predmeta od stakla. Sa takvim razvojem i primena stakla se širi, tako da od staklenih niti za tkanje, ambalaže, optike i prozora, danas u svetu proizvodnja stakla iznosi blizu milion tona godišnje.

Iako danas druge materije sa uspehom konkurišu staklu, ima stvari gde je staklo nezamenljivo, kao: prozori, optika, ambalaža za specijalni materijal.

Ljudi su se dugo sukobljavali sa problemom kako da se u stambenu prostoriju dovede svetlost, a da se istovremeno spreči ulazak hladnog vazduha. Ovo je veoma uspešno rešeno pomoću staklenih ploča raznih debljina. Mada postoje pokušaji da se u ovoj oblasti staklo zameni nekom drugom materijom, ali proćiće još dugo vremena dok se staklu nađe dostojna zamena.

Kao materijal za optiku (razna sočiva, staklo za naočare) staklo je učinilo ogromnu uslugu čovečanstvu. Zahvaljujući mikroskopu ljudi se sa uspehom bore protiv raznih epidemija i bolesti. Bez mikroskopa se ne može zamisliti napredak i postojanje ni biologije, ni medicine. Korekcije vida nema bez stakla. Kombinacijom osnovnih i pomoćnih sirovina dobijaju se najrazličitije vrste stakala za najširu primenu, kao kristalno staklo za veoma luksuzno posuđe, vatrostalno staklo za posuđe za pripremanje jela, zatim razne vrste tvrdih stakala za vodokazna stakla, za staklo za zastakljivanje automobila i ostalih vozila.

Sve je to kombinacija kvarcnog peska, alkalija (najčešće u obliku amonijačne sode i potaše), kamena krečnjaka, zatim materija za bistrenje, bojenje odnosno obezbojavanje. Staklo za prozore, optičko staklo, staklo za naočare, staklo za ambalažu i staklene niti su posebna vrsta stakla koje su u našem vremenu našle najširu primenu.

Put od kvarca do stakla je dug i trebalo je da prođe 50 vekova da se taj put formira u savremeni kolovoz. ✭