Repertoar telefonskih noćnika, koji izgleda spavaju kad sav svet radi pa imaju dovoljno vremena da noću uznemiravaju građane, nije baš mnogo bogat, ali je zato rečnik kojim se u ovakvim prilikama služe veoma sočan. Za svoja „velika dela” spremni su da iskoriste telefone u javnim lokalima, javne govornice u gradu, a ponekad i telefone pored kojih noću dežuraju, oni ili njihovi prijatelji, dakle sa radnog mesta.

Naši „duhoviti” sugrađani ne zlostavljaju građane samo noću. U bilo koje doba dana i sa bilo kojeg telefona spremni su oni da zazvone na prvi broj iz imenika. Pri tome se nimalo ne libe da psuju, vređaju i zlostavljaju čak i u prilikama kada na njihov poziv odgovori dečji ili ženski glas. Naprotiv, tada su čak i „hrabriji” i „originalniji”.

Telefonsko siledžijstvo nije nikakva novina. Ali, u poslednje vreme je sve masovnije. Porodični mir poslovnih ljudi koji telefone nisu uveli iz „čistog luksuza” narušavan je svakodnevno. Suzbijanje ove vrste „zabave” jako je teško: pošta bi preko dana možda ponekad mogla da i uhvati nekog upornog „šaljivčinu”, ali su zato noći njihove. Možda bi jedino bar milicioneri pozornici mogli malo da obrate pažnju na javne govornice, a portiri u hotelu i dežurni radnici u pojedinim preduzećima na svoje telefone i na to kako ih i ko koristi.

Sve to ipak neće uneti mir u mnoge domove ukoliko naše zaječarske, borske i druge domišljanske družine ne budu uvidele da ovakva zabava ipak nije nimalo zabavna. Bar ne za one kojima je noćni mir preko potreban. ✭