Činjenica je da takvu ocenu o radu doktora Vladimira Đurovića i njegovog najbližeg saradnika Cvetka Gligorijevića daju bolesnici koji su mogli uočiti njihovu ljubav prema radu, požrtvovanost tih ljudi koji često i noću prekidaju svoj odmor i, svesni svoga poziva, dolaze u bolnicu da bi i tada odgovorili svojoj dužnosti – čuvara narodnog zdravlja.

 

SVEGA 1,22% SMRTNIH SLUČAJEVA

Pored požrtvovanosti, oni poseduju i majstorstvo posla koji obavljaju. Preko deset hiljada izvršenih operacija za nekoliko godina posle oslobođenja najbolje je svedočanstvo toga. Ako se uzme u obzir da su izvršene operacije u većini bile teže prirode, onda se to još bolje vidi. Ili, primera radi, uzmimo 1950. godinu, kada su njih dvojica izvršila preko 3000 opereacija od kojih je bilo svega 1,22% smrtnih slučajrva, pa i to uglavnom zbog kasnog traženja lekarske intervencije.

Te dve osobine njih dvojica su ispoljila i jedne nedelje početkom prošlog meseca kada je u bolnicu dovežen Božidar Grujić iz Šarbanovca sa prsnutim čirom u stomaku. Teško se moglo pomisliti da će ostati u životu! Ali pola sata posle njegovog dolaska već je bila spremljena operaciona sala i dva hirurga dala su se na posao da spasu još jedan čovečji život, u vreme kada su i sami imali prava na odmor kao i ostali trudbenici. Ali im savest nije dozvolila da se ogluše o svoju dužnost. I, da bi nevolja bila veća, na pola operacije – nestalo je svetlo. Srca svih bolesnika koji su znali za Živkovu operaciju zakucala su jače. Lekari, iako i sami uzbuđeni, sačuvali su prisebnost. Nekoliko minuta kasnije svetlo je ponovo došlo. Jauk Živkov niko nije čuo, junački je izdržao sat i 45 minuta operacije. Za to vreme lekari nisu govorili o smrti već o životu, vedro i ubedljivo, i bolesnik je zaboravio na bolove.

Isti su bili i onda kada je bio u pitanju život jednog vojnika naše Narodne armije – čuvara granice Save Čupića, koji je, skoro u ponoć, dovežen u bolnicu i koji bez hitne operacije od ukleštene kile ne bi ostao u životu. Deset dana kasnije on je izašao zdrav iz bolnice, zahvaljujući požrtvovanosti ljudi koji su u ponoći ustali i spasli mu život. Prilikom izlaska iz bolnice Sava je rekao: „Za ovakve ljude uvek sam spreman život dati.“

Jedan moj drug ispričao mi je ovo: „Kada sam se razboleo od čira u stomaku pošao sam u Beograd kod jednog od boljih hirurga. Upitao me je odakle dolazim, i kada sam odgovorio ’iz Zaječara’ rekao mi je: ’Znaš šta, druže, pođi ti u Zaječar da se operišeš kod doktora Đurovića. Nemoj da mimoilaziš majstora kod koga sam i ja učio zanat.’ Poslušao sam ’šegrta’ i vratio se ’majstoru’. I, eto, sada sam zdrav. Zbog toga, ne treba se čuditi što ljudi dolaze i iz drugih oblasti da se operišu u Zaječaru.“

JEDAN DNEVNI BILANS

Kako izgledaju dani ili, bolje rečeno, kakve pacijente dobivaju ova dva hirurga dovoljno je navesti primer od 12. decembra:

Prva operacija: oficir JNA, srašćenje slepog creva za kičmu, 35 minuta trajanja operacije – posle 7 dana izlečen izlazi iz bolnice;

Drugi: jedna žena, prslo slepo crevo, 30 minuta operacije – deset dana kasnije izlazi iz bolnice;

Treća: jedan starac, čir u stomaku, 70 min. trajanje operacije – 15 dana kasnije izlazi iz bolnice;

Četvrta: učenik, slepo crevo, 10 min. operacije – sedam dana kasnije izlečen izlazi iz bolnice;

Peta operacija: vojnik JNA, slepo crevo ispod grudi, trajanje operacije 75 minuta – 20 danas kasnije izlazi iz bolnice.

Dakle, nije onako kako pojedini misle – pet operacija za sat i gotov radni dan.

Zbog toga dobijene pohvala, nagrade i odlikovanja jesu priznanje naroda koje ti ljudi zaslužuju.

„SA IZVORA BISTRO, ALI DOLE MUTNO…“

Posle svega rečenog, neka mi bude oprošteno što ću reći koju i o naličju zaječarske bolnice, jer to činim zato što joj želim samo najbolje. Povod za ovo su postupci pojedinih bolničara. Evo o tome nekoliko primera: Četrnaestog decembra dr. Gligorijević je odobrio četiri flašice „Sirupa“ za šest operisanih bolesnika sobe br.4, da bi im ovaj lek sprečio nagon za kašljanje. Lekarska pomoćnica je donela lek i razdelila ga bolesnicima. Međutim, sat kasnije nailazi u sobu bolničar Žika i uzima jednu flašicu.

• Dosta je tri, ovo je skup lek! – reče nabusito i izađe s flašicom.

Osamnaestog decembra, u vreme vizite, ulazi u bolesničku sobu dr. Gligorijević u pratnji bolničara Videna. Lekar pristupačnim tonom razgovara sa svakim bolesnikom napose. Međutim, Viden gromovito „otvori vatru“ na bolesnika Dimitrijevića:

• – Slušaj, bre ti, odmah da si skinuo tu kapu, ili imam da ti dam otpusnu listu pa će izletiš iz bolnicu kao kufer!
• 
  

Mislim da ne treba postavljati pitanje: ko je nadležan da daje otpusne liste, jer to svakako nije Videnov posao, i zato: ko Videnu dade pravo da prema bolesnicima zauzima stav kaplara starojugoslovenske vojske kad se pojavi pred regrute? Čak se dan kasnije i sam „pohvalio“ da je bio – artiljerijski narednik.

Ili ovaj primer: U nedelju ujutru u pet sati, 16. decembra, ulazi u bolesničku sobu Viden i grmnu s vrata:

• – Ustaj! Pravi krevete i sve da se očisti, jer danas će biti smorta natkasni!

Možda će biti i suvišno, ali pogledajmo i ovaj primer: petnaestog decembra u 21 čas ulazi u bolesničku sobu Viden i tek što je provirio počinje:

• – Deder, da vidim svakog u svoj krevet, jer ćete inače izleteti iz bolnice!

Kada se takvom tonu suprotstavio bolesnik Vukašin Filipović, onda je Viden pojačao glas do te mere kakav nisam čuo ni od najoštrijeg vojnog komandanta za nekoliko godina vojničkog života.

PODILAŽENJE I OPTUŽIVANJE

Na svakom radnom mestu praksa je da mlađi radnici i službenici računaju na pomoć i savete starijih. U našoj zemlji je već odavno postalo stvar časti da stariji pomognu mlađe. Međutim, kod starijih bolničara Videna, Žike, Jovanke, tako stvar ne stoji. Umesto da pomognu i posavetuju mlađeg bolničara Miloša, slušao sam deset jutara uzastopce kako ga pred upravnikom optužuju. „Pa, druže upravniče, Miloš ovo, Miloš ono, ja ne znam šta s njim da radim?“ A oni se samo bogato odmaraju u radnom vremenu u prostorijama previjališta čim upravnik napusti bolnički krug. Odmor im je tako ugodan da nisu primetili 14. i 15. decembra da je uveče bolesnicima za večeru donešeno prokislo mleko.

NEBRIGA O BOLESNICIMA I PODVALJIVANJA UPRAVNIKU

Noćna služba bolničara je posebno pitanje. Čest je slučaj da bolesnike preko noći niko ne obiđe. Ovo naročito u vremenu od 10 sati uveče do četiri ujutru, kada obično pokretni bolesnici slušaju nepokretne. Četiri noći uzastopce (7, 8, 9, i 10 decembra) u rečenom vremenu niko nije ušao u sobu broj 4, pa čak ni dežurni lekari. U sobi je bilo pet nepokretnih bolesnika koji su lupajući kašikama u lončiće budili pokretne bolesnike da ih poslušaju. Kada je već reč o noćnom dežurstvu, potrebno je istaći da, iako mlađi po stažu, bolničar Miodrag Jovanović može poslužiti za primer, jer kada je bio dežurni savesno je obavljao svoju dužnost.

Kada je jedne noći trebalo da dođe upravnik zbog hitne operacije vojnika Save Čupića, iz nekog „obaveštajnog kanala“ pročulo se za njegov dolazak i odmah, kao po komandi, svaki bolničar je bio na svom mestu pa su čak i bolesnike upoznali sa dolaskom upravnika. Izgleda da je taj „obaveštajac“ fijakerista koji kada pođe da doveze upravnika o tome prethodno izvesti bolničare.

„DA BOLJE PAZE MOG BRATA…“ – PEČENO PILE

Bolesnici iz sobe broj 4 često primećuju kako u vreme posete pokoja flaša vina ili rakije, ili pečeno pile – zaluta u previjalište. U razgovoru s onima koji to tamo upućuju kaže nam se: „Pa, to je za Videna i Žiku, da bolje paze na mog brata, sina, oca, muža.“ I, da vidite, njih nekako i paze! No utoliko gore za one koji nemaju piliće, vino i rakiju.

Ima i slučajeva da bolničari potpuno slobodno otvore fijoke na stočićima bolesnika i bez ponude posluže se kolačima, cigaretama, mesom i drugim stvarima, a neki od njih nađu za shodno da od bolesnika „pozajmljuju“ cipele i kaput „samo za večeras“. Međutim, ovo traje od dolaska dotičnog bolesnika u bolnicu pa do izlaska. I to je, izgleda, vezano za ono „da ga bolje paze.“

SVE ZBOG – DRAGANA

Ne tako često, ali se desi da pojedini bolničari dođu na dužnost u „zagrejanom“ stanju. Takav je slučaj bio s bolničarom sobe broj četiri 13. decembra. Trinaestogodišnji bolesnik Miodrag Ilić, tek operisan, zamolio je da mu se donese gorak čaj. Bolničar mu je opsovao mater i odgovorio:

• – Jes, sad ću baš da ti donesem čaj!

Svađe su redovne pojave između pojedinih bolničara ili bolničarki. Ali sve to nije toliko bučno kao kad dođe do tuče. Jednog dana odjeknulo je kroz sve sobe hirurškog i drugih odeljenja kada se pobiše bolničarke Mara i Anka zbog nekog Dragana.

SMETA IM UPRAVNIK

Često čak i do ušiju bolesnika dopiru međusobne diskusije bolničara o „prevelikoj strogosti“ upravnika, o tome kako ih „oštro novčano kažnjava“, kako je „teško s njim raditi“, kako im „ruši autoritet“, pa čak i u nekom pogledu i „otežava rad“.

Slušajući ove diskusije mi, bolesnici, stalno smo se pitali: a šta li bi oni načinili od bolnice da nije Đurovićeve strogosti?

ŠTA BI MOŽDA TREBALO UČINITI

Verujem da ovakvih pojava ne bi bilo u ovoj bolnici kada bi postojala veća kontrola nad radom bolničara. Trebalo bi na neki način da uprava bolnice ostvari saradnju sa bolesnicima, tj. kod bolesnika se informisati o radu bolničara. Ovo bi se moglo ostvariti preko neke vrste sandučića u kojim bi bolesnici stavljali svoje primedbe. Mišljenja sam da bi bilo malo primedbi ako bi se objavljivala imena bolesnika, jer dobar deo njih prosto strahuje da stavi primedbe. Neki bolesnici su mi o tome otvoreno govorili.

Trebalo bi pojačati vaspitni rad sa bolničkim osobljem, jer, prema njihovim izjavama, reko se održavaju sastanci o pitanju rada i ličnog života osoblja, a još manje neka prigodna predavanja. Izgleda da je po tim pitanjima nedovoljan rad i sindikalne podružnice. S druge strane, uprava bolnice treba da bude strožija prema nesavesnim postupcima pojedinih službenika. I, na kraju, sam upravnik neće postići željeni uspeh ako u tome ne bude imao punu pomoć svojih najbližih saradnika – lekara.

***

Nisam želeo reći da u bolnici neka i savesnih bolničara. A na ove sam se zadržao zbog one narodne: „Što hiljadu skuće, jedan raskući.“ ✭