IZGRADNJA DISLOCIRANIH FABRIKA (1977-1985)

Industrija stakla i kristala u Zaječaru pročula se u jugoslovenskoj privrednoj javnosti po svojoj devizi: „Razvijajući sebe, ujedno pomažemo drugim krajevima zemlje da se brže ekonomski razvijaju“, koja obeležava čitavu njenu noviju istoriju. Ova krilatica, već skoro čitavu deceniju jedna od ključnih odrednica investicionih poduhvata kolektiva, važi od samog zasnivanja proizvodnje kristala u Zaječaru, kada je praktično i nastala ideja o izgradnji sopstvenih industrijskih pogona izvan sedišta matične organizacije, na principu solidarnosti prema tim područjima i na osnovama uvažavanja obostranih ekonomskih interesa.

Kristal - Kutina

Veoma ambiciozno, ali i sasvim realno sagledavajući razvojne perspektive sve do kraja 20. stoleća, mladi stručnjaci iz poslovodnog rukovodstva Fabrike stakla, kako se onda zvala, smatrali su da je i u teritorijalnom širenju njena šansa da se lakše uklapa u domaći i međunarodni proizvodni i tržišni prostor kristala i da na njima brže osvaja i učvršćuje sebi dobre pozicije.

Kasnije se pokazalo da je takva orijentacija bila ispravna. Na jednoj strani, investicije po radnom mestu bile su niske i brzo isplative, a na drugoj razvojna politika kolektiva dobila je širu društvenu verifikaciju i podršku. Fabrika više nije bila usamljena i okružena nepoverenjem kao u vreme kad je počinjala borbu za mesto pod suncem.

Od ove ideje, pa do njene prve primene, nije se dugo čekalo. Kako su u Zaječaru podizani pogoni za topljenje i oblikovanje kristala, to je stvaran osnovni uslov, a i nastajala potreba za izgradnjom specijalizovanih fabrika u kojima će se ovi proizvodi ručno dorađivati i na taj način oplemenjivati do najvišeg stepena zanatske obrade, što im daje bolju prođu na tržištu.

Susretne inicijative rukovodilaca Fabrike stakla i najviših funkcionera opština Kladovo, Sokobanja, Kutina i Preševo u tom pravcu u toku 1976. godine prerasle su u radne dogovore, a ovi ubrzo zatim u tehničke i finansijske elaborate za izgradnju.

Fabrika stakla imala je za cilj da poveća proizvodnju, pogotovu za izvoz, a glavni ekonomski motiv ove četiri komune bio je u jevtinom otvaranju više stotina radnih mesta za svoje nezaposlene stanovnike, u prvom redu za nekvalifikovane radnice.

Sve tadašnje računice iz elaborata o izgradnji pogona za doradu kristala u Kladovu, Sokobanji, Kutini i Preševu ukazivale su da privredni odnosi Fabrike stakla sa ta četiri grada imaju zdrave ekonomske osnove, a uskoro se i potvrdilo da se ulaganja u izvođenje tih projekata bila vrlo racionalna sa stanovišta dohotka i ukupnog ekonomskog i društvenog razvoja ovih opština u kojima su za kratko vreme znatno skraćeni spiskovi nezaposlenih radnika.

Donoseći generalni program razvoja, prema dobro prostudiranoj proceni svojih izgleda u bližoj i daljoj budućnosti, Fabrika stakla u Zaječaru je već na svom ulasku u svet proizvođača kristala postala sasvim otvorena prema čitavoj jugoslovenskoj privredi i sa mnogim područjima i organizacijama uspostavila odnose obostrano korisne saradnje koja i sada traje, širi se i produbljuje.

Nameru da izađe iz zaječarskog atara, i da zajedno sa drugim opštinama i sebi i njima otvara perspektive, Fabrika stakla je prvi put zvanično formulisala u srednjoročnom programu razvoja u periodu od 1976. do 1980. godine u kome je predvidela da u Kladovu, Sokobanji, Kutini i Preševu podignu industrijske kapacitete u kojima će dorađivati svoje proizvode.

Bez ikakve namere da umanjujemo značaj ekonomskih motiva za ovakvo opredeljenje bilo je to, kako se kasnije potvrdilo, u suštini političko reagovanje kolektiva tada već vodeće privredne organizacije u Zaječaru na dojave zatvaranja domaće privrede u republičke i pokrajinske, pa i uže teritorije. U tom kontekstu, razumljivo je što su ovi planovi Fabrike stakla dobili priličan publicitet i odjeknuli u javnosti i političkim krugovima.

 

Pripreme za izgradnju ovih pogona završene su u leto 1977. godine kada su instalisani kapaciteti u Zaječaru omogućavali topljenje i oblikovanje preko 300 tona kristala mesečno, koliko je bilo dovoljno da se osigura uredno snabdevanje i disperzovanih fabrika osnovnom sirovinom, čim one prorade, pa su se stekli svi uslovi da se i taj deo srednjoročnog programa razvoja izvrši u celosti, što je i učinjeno, i to bez prekoračenja planiranih rokova i ulaganja.

Sve te fabrike u kojima je dobilo posao 1.350 ljudi, pretežno nekvalifikovanih radnica, privređivale su rentabilno od puštanja u redovni pogon i na taj način postale novi izvori dohotka i nosioci ekonomskog i ukupnog progresa u svojim komunama.

Ove četiri i njima slična peta, ali tehnički i tehnološki zastarela fabrika u Pehčevu, koja je od svog postanka pa sve do ulaskau sastav staklarskog kolektiva u Zaječaru tavorila bez nade da će se izlečiti od nagomilanih poslovnih gubitaka, konstituisane su u osnovne organizacije udruženog rada.

Kolektivima svojih članica iz Kladova, Sokobanje, Kutine, Preševa i Pehčeva, Fabrika stakla u Zaječaru pružila je stabilne ekonomske uslove privređivanja. Preuzela je brigu o njihovom snabdevanju sirovinama i repromaterijalom, i o plasmanu robe u izvozu i na domaćem tržištu. Pomogla im je u sticanju stručnog i samoupravnog iskustva i da u svakom drugom pogledu stasaju i da budu u stanju da doprinose daljem ukupnom razvoju organizacije kao celine, koja na matičnoj lokaciji ulaže u kapitalna postrojenja za topljenje i oblikovanje kristala i proizvodnju kristalnog i borsilikatnog stakla.

Moćne električne peći u Zaječaru, sa potpuno automatizovanim linijama za oblikovanje proizvoda, snabdevaće i fabrike za doradu kristala u Leposaviću, Rožaju i Kosjeriću, čija je izgradnja u toku, a treba da bude završena do sredine 1986. godine. A kad i one prorade, Industrija stakla i kristala prostiraće se u devet gradova gotovo širom Jugoslavije

Od ovih osam disperzovanih fabrika, pet su podignute ili se grade u ekonomski zaostalim područjima.

 

Tako fleksibilna i racionalna orijentacija vodeće privredne organizacije u Zaječaru, da se razvija u funkciji pomoći opštinama Preševo, Berovo na čijem se području nalazi Pehčevo, Leposavić, Rožaje i Kosjerić, da se one što pre izvuku iz siromaštva, ocenjena je u jugosovenskim političkim krugovima i javnosti kao značajan doprinos ukupnim nastojanjima u zemliji da se uspostavi narušeno jedinstvo domaće privrede i tržišta.

Opredeljenje Industrije stakla i kristala za ovakav razvoj podržali su bez ikakvih rezervi najviši savezni i politički funkcioneri i javna glasila, što je sve kolektivu donelo dodatnu afirmaciju medu privrednicima i u društvu.

 

 

Kladovo: DUNAV ISKRI OD KRISTALA

Svoje širenje izvan opštinske granice Fabrika stakla u Zaječaru počela je u jesen 1977. godine kada je u Kladovu izgradila prvu dislociranu fabriku za doradu kristalnih proizvoda u koju je uložila 42 miliona dinara.

U jednoj od tri postojeće hale, koje su adaptirane i međusobno spojene, instalirala je 130 brusnih mašina na kojima je, pred kraj oktobra, počela obuku 260 radnika za kristalogravere.

Gravernica kristala u Kladovu puštena je u pogon 26. novembra, u okviru proslave novembarskog praznika. Početak rada simbolično je označio visokokvalifikovani stakloduvač iz Zaječara Milija Božinović, a na svečanom mitingu, tim povodom, pred više od hiljadu ljudi, govorio je Milosav Todorović, predsednik Kolegijalnog poslovodnog organa matične Fabrike stakla, koji je rekao da će u sastavu pogona u Kladovu u najskorije vreme biti izgrađena kiselinska polirnica, skladište sirovina i robe i restoran društvene ishrane.

Na referendumu 14. februara 1978. odlučeno je da se fabrika za doradu kristala u Kladovu konstituiše u osnovnu organizaciju udruženog rada, što je ona i postala od prvog marta te godine. Na zboru radnika 14. marta, koji je za predsednika izabrao kvalifikovanog električara Savu Belčića, odlučeno je da se za direktora fabrike postavi diplomirani pravnik iz Kladova Dušan Brozović, a već 25. marta održana je konstitutivna sednica Radničkog saveta od 21 člana, na kojoj je kristalograver Branko Dimitrijević izabran za prvog predsednika ovog organa samoupravljanja.

Pronicanje Kladovljana u tajne rezbarenja kristala dobro je napredovalo, pa je od prvog aprila te godine u fabrici uvedeno nagrađivanje prema ličnim učincima u proizvodnji. Tada je preko 60 odsto radnika bilo u stanju da izvršava, pa i prebacuje normirane poslove.

Krajem septembra 1978. godine u Kladovu je završena montaža automata i postrojenja za apsorpciju štetnog gasovitog fluida i za prečišćavanje otpadnih voda u kiselinskoj polirnici koja je proradila 25. novembra.

Ovu polirnicu, godišnjeg kapaciteta 4.500 bubnjeva sa ukupno 1.150.000 komada kristalnih predmeta, pustio je u pogon Branko Dimitrijević, a na zboru radnika i zvanica govorio je Dušan Brozović koji je saopštio da je fabrika za šest meseci od konstituisanja proizvela robu u vrednosti 15 miliona dinara i da je 60 procenata od toga naplatila putem izvoza preko svoje matične organizacije u Zaječaru.

 

Od tada je proizvodnja u „Kristal-Kladovu“ rasla, pa je u 1981. dostigla 665 tona robe u bruto vrednosti 209 miliona dinara, dvostruko više nego u prethodnoj godini. U toku 1982. fabrika je doradila u višem stepenu zanatske obrade 351 tonu kristalnih čaša i za to naplatila 240 miliona dinara, a onda je ekspanzija proizvodnje splasnula jer je naredne godine ekonomska situacija u Jugoslaviji pogoršana.

Nastupila je oštra nestašica energije, sirovina i repromaterijala. Recesija je zahvatila i ovaj kolektiv koji je, istini za volju, i tada dobro poslovao, ali je prihodovao ispod 205 miliona dinara pa su i ostali finansijski ekvivalenti rada nominalno opali za desetak i više procenata.

Fabrika je rentabilno privređivala i tokom 1984. kada je preradila 599 tona robe koju je prodala za 276 miliona dinara i realno povećala svoju reproduktivnu sposobnost, a za 1985. godinu je planirala da doradi 860 tona kristala u bruto vrednosti iznad 809 miliona dinara.

U kasnu jesen 1984. godine, na lokaciji u industrijskoj zoni na periferiji Kladova, konačno je odgovoreno na pitanje od čega će živeti neka od brojnih poljoprivrednih domaćinstava čije je oranice, bašte i voćnjake ubrzo potopilo akumulaciono jezero Hidroelektrane „Đerdap 2“ koje se proteže od Karataša do Kusjaka.

Više od 250 članova tih porodica privređivaće u novoj savremenoj fabrici za doradu kristala čija je izgradnja počela 27. novembra, kada su predsednik kladovske i potpredsednik zaječarske opštine, Radisav Savić i Mirjana Đordević, položili u njene temelje prve lopate betona, a treba da proradi najkasnije kroz 12 meseci.

Zgrade gravernice, kiselinske polirnice i ostalih proizvodnih pogona, koje se prostiru na 4.500 kvadratnih metara, i oprema fabrike koštaće 430 miliona dinara od kojih je 270 miliona pribavljeno u vidu bespovratnog kredita na teret investicija u hidroenergetski i plovidbeni sistem „Đerdap 2“, a ostalo ulažu Industrija stakla i kristala u Zaječaru i kladovska opština.

Na 200 brusnih mašina 400 gravera počev od 1986. rezbariće 1.500 tona proizvoda u vrednosti iznad milijardu dinara godišnje. Tada će u fabrici raditi 570 ljudi, a Dunav se iskriti od kristala kako i koliko nikada ranije.

 

Sokobanja: INDUSTRIJSKI PRVENAC BEZ DIMNJAKA

Kristalogravernica sa 50 brusilica i 170 radnika, koju je Fabrika stakla iz Zaječara 1978. godine podigla u Sokobanji, bila je industrijski prvenac u ovom poznatom lečilištu i stecištu brojnih turista.

Ujesen te godine završena je prva faza izgradnje ove popularno nazvane fabrike bez dimnjaka koja je 26. novembra, u prisustvu oko hiljadu ljudi, puštena u probnu proizvodnju.

Početak rada simbolično je označío tadašnji predsednik Radničkog saveta Fabrike stakla u Zaječaru Petar Stanković. Na svečanosti je govorio generalni direktor matične organizacije Milosav Todorović koji je izjavio da će posle druge i treće faze razvoja prve fabrike u Sokobanji njeni proizvodni kapaciteti biti utrostručeni i da će ona tada zapošljavati oko 360 radnika.

Od prvog dana rada fabrika je imala više stručnih kristalogravera koji su još početkom oktobra 1977. završili tromesečnu obuku u Zaječaru gde su tada primljeni u stalni radni odnos do završetka disperzovanog pogona za čijeg je direktora postavljen ekonomista Maksim Đorović, dotadašnji načelnik Sekretarijata za privredu Skupštine opštine u Sokobanji.

Industrijski prvenac u drugom po posećenosti banjskom odmaralištu u Jugoslaviji, tehnološki je zaokružen 25. oktobra 1979. godine, kada je predsednik Skupštine opštine u Sokobanji Aleksandar Dinić na svečan način pustio u probni rad savremenu polirnicu kristala, opremljenu postrojenjima za pouzdanu zaštitu životne sredine od zagađivanja, a ubrzo zatim stekao je ugled u svojoj sredini.

„Kristal-Sokobanji“ i Maksimu Đoroviću 1981. je dodeljena Plaketa oslobođenja Sokobanje. Najviše opštinsko priznanje fabrici je pripalo za izuzetne rezultate u privređivanju a njenom direktoru „za doprinos u razvijanju samoupravnih odnosa u kolektivu“.

Te godine fabrika je zaposlila 106 radnika, pa je njen kolektiv dostigao 270 članova. Doradila je 251 tonu kristalnih proizvoda u vrednosti 128 miliona dinara, udvostručila dohodak u odnosu na ostvareni u 1980. i akumulirala preko devet miliona dinara.

Optimalni tehnički uslovi za ekonomično i rentabilno poslovanje u „Kristal-Sokobanji“ su nastali krajem 1982. godine kada su utrostručeni do tada mali osnovni privredni kapaciteti, sa 50 na 150 brusilica, čime je završena treća faza razvoja. U izgradnju hale, koju je podigla „Timogradnja“ iz Zaječara, i za nabavku još 100 graverskih mašina investirano je 40 miliona dinara.

 

Na svečanom zboru 25. novembra, kada je predsednik centralnog Radničkog saveta Dragiša Filipović simbolično predao na upotrebu nove objekte, generalni direktor „Kristal-Zaječara“ Milosav Todorović je ocenio da je, u toku četvorogodišnje etapne izgradnje, fabrika formirala kolektiv i osposobila radnike za sve poslove u proizvodnji koja je te godine iznosila 465 tona robe u bruto vrednosti iznad 240 miliona dinara.

Prema svojim tehničkim kapacitetima i ljudskim potencijalima, „Kristal-Sokobanja“ je u 1983. trebala da proizvede 1.181 tonu robe u vrednosti 360 miliona dinara i da ostvari veoma povoljne finansijske ekvivalente rada, ali su takva predviđanja pala u vodu. Nastala su iskušenja zbog svuda pogoršanih ekonomskih uslova privređivanja, otežanog snabdevanja sirovinamai repromaterijalom i loših odnosa među rukovodiocima fabrike, koji su se prenosili i na druge radnike dovodeći do grupašenja, slabljenja tehničke i tehnološke discipline i do osipanja kolektiva koji je od 344 spao na 285 članova.

 

U uslovima slabog korišćenja mašina i opadanja individualne produktivnosti, fabrika je doradila 920 tona kristala u bruto vrednosti 269 miliona dinara, pa je, realno gledano, finansijski prošla gore nego po prethodnom završnom računu.

U proleće 1984. izgledalo je da će višemesečna previranja u kolektivu uzeti maha, ali je ubrzo došlo do raspleta.

Pokazalo se da su unutrašnje rezerve bile veće nego što je u prvi mah izgledalo. Frakcionaši su otišli, a ostali su zasukali rukave i prionuli uz mašine. Kristalograveri na administrativnim poslovima vraćeni su u halu. Proizvodnja je rapidno živnula i dostigla 1.089 tona robe u vrednosti 388 miliona dinara, i to u uslovima povremenih nestašica sirovina i repromaterijala.

 

Za 1985. godinu fabrika je planirala da izgravira, ispolira i upakuje za tržište 660 tona kristala u bruto vrednosti 660 miliona dinara.

Arhitektonski skladno zdanje „Kristal-Sokobanje“, u ambijentu negovanih ruža i travnjaka, postalo je svojevrsno stecište meštana, a još više turista u potrazi za lepim suvenirima sa upotrebnom vrednošću. U jednoj prostoriji upravne zgrade fabrike, od 40 kvadratnih metara, početkom jula 1984. otvorena je specijalizovana prodavnica proizvoda iz bogatog asortimana Industrije stakla i kristala u Zaječaru. Roba se prodaje po fabričkim cenama uvećanim za porez na promet, pa brojni gosti gradića pod Ozrenom, koje o tome obaveštava lokalna radio stanica, ne propuštaju priliku da u ovom salonu kristala, koji raspolaže skladištem od 80 kvadratnih metara, kupe proizvode za 30 odsto jevtinije nego drugde.

 

Kutina: FABRIKA NA TEMELJU BRATSTVA

Inicijativa da Fabrika stakla u Zaječaru izgradi pogone za doradu kristalnih proizvoda u Kutini proistekla je iz bogate bratske saradnje dveju opština, koja je vezana za ličnost i delo narodnog heroja Milenka Brkovića Crnog, velikog sina Moslavine i partijskog rukovodioca i organizatora narodnooslobodilačke borbe u Timočkoj krajini u toku 1941. godine.

Odluku da u Kutini podigne kristalogravernicu sa polirnicom i pratećim objektima, Fabrika stakla u Zaječaru je donela na sednici Radničkog saveta 18. avgusta 1976. a izgradnju je počela devetog decembra 1978. godine kada su predsednici skupština opština u Zaječaru i Kutini, Miodrag Kostić i Anton Panić, ugradili u temelj fabrike prve lopate betona.

Pozdravljajući preko hiljadu učesnika ove veličanstvene svečanosti, na kojoj su bili visoki predstavnici političkog života Socijalističke Republike Hrvatske i zagrebačke regije, Anton Panić je izjavio da ova fabrika, kao deo značajnog programa za povećanje proizvodnje kristala u Zaječaru, koji prevazilazi okvire interesa jugoslovenskog tržišta i uklapa se u međunarodnu podelu rada, omogućava Kutini otklanjanje strukturnih neusklađenosti u privredi, u kojoj dominira bazna, naftna i petrohemijska industrija, i, što je najvažnije, zapošljavanje suficitarne radne snage i zanimanja.

 

Na ovom mitingu Panić je naglasio da su u toku pripreme za zajednički poduhvat, kojim se odnosi zbratimljenih opština proširuju i na ekonomsko područje, uloženo mnogo napora, počev od usaglašavanja interesa u grupaciji izrade studije o optimalnosti pogona u Kutini i projektne dokumentacije, pa do zatvaranja finansijske konstrukcije investicije i izbora Građevinskog kombinata „Međimurje“ iz Čakovca za izvođača radova po sistemu inženjeringa.

U ime Fabrike stakla u Zaječaru, okupljenima na svečanom polaganju kamena temeljca ovog pogona obratio se generalni direktor Milosav Todorović koji je izrazio uverenje da će proizvodnja kristala u Kutini početi pred kraj 1979. godine do kada je predviđeno da se obavi prva faza izgradnje fabrike.

Planirani rok je održan. Za nepunih deset meseci izgrađena je kristalogravernica od 75 brusnih mašina i nabavljena savremena polirnica, za koju je podignuta proizvodna hala 2.700 kvadratnih metara, i dovršena celokupna infrastruktura fabrike.

Izgradnja ovih objekata, u koje je investirano 70 miliona dinara, završena je krajem septembra 1979. kada je organizovana prva praktična obuka radnika za kristalograverske poslove, na koju je primljeno 38 muškaraca i 22 žene, a probna proizvodnja svečano je počela 25. novembra u prisustvu više stotina žitelja Kutine i predstavnika privrednog i političkog života Zaječara i timočkog regiona.

Učesnicima ovog skupa, kojima je dobrodošlicu poželeo direktor „Kristal-Kutine“ Marjan Vujica, obratili su se Anton Panić, rečima „Možemo s ponosom utvrditi da danas ubiramo vrijedne plodove dugogodišnje bratske suradnje naših dveju komuna“, i Milosav Todorović koji je govorio o srednjoročnom razvoju Fabrike stakla u Zaječaru i, u tom kontekstu, ukazao na značaj novoizgrađenih industrijskih objekata za doradu kristala.

Postrojenja je na simboličan način pustio u pogon prvoborac Pavle Mrmoš, predsednik Opštinskog odbora Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata u Kutini.

Sa svečanosti su upućeni pozdravni telegrami predsedniku SFRJ i SKJ Josipu Brozu Titu i centralnim komitetima Saveza komunista Srbije i Hrvatske, u kojima se poručuje da radni ljudi i građani Zaječara i Kutine „zajedno čvrsto koračaju putevima progresa“ i da su odlučno na kursu socijalističkog samoupravljanja, bratstva i jedinstva i politike nesvrstavanja”.

 

Dva meseca posle puštanja fabrike u probni rad, većina od 160 radnika na obuci za kristalogravere toliko je ovladala ovim zanatom da je 80 odsto izrezbarenih proizvoda sredinom februara 1980. moglo da se upakuje za tržište.

Istovremeno su okončane pripreme za drugu fazu razvoja. Sačinjeni su projekti i obezbeđeno je 42 miliona dinara za investicije u izgradnju skladišta od 1.500 kvadratnih metara korisne površine, koje je završeno početkom jula 1981. kada su normalizovani radni uslovi i u drugoj kristalograverskoj hali, sa takođe 75 brusilica, koja je privremeno korišćena za lagerovanje proizvoda.

Tada je u „Kristal-Kutini“, u dve smene, radilo 300 gravera. Mnogi od njih pohađali su specijalizovanu staklarsku školu koju je finansirala Opštinska interesna zajednica zapošljavanja, a uporedo su se za gravere kristala obučavali na praksi u fabrici.

U toku 1981. fabrika je doradila 774 tone kristala, 415 tona više nego 1980. godine. Visoko je povećala vrednost proizvodnje, od 74 na 217 miliona dinara, i po završnom računu finansijskog poslovanja izdvojila preko 12 miliona dinara za jačanje svoje materijalne osnove.

Treća faza razvoja „Kristal-Kutine“ trajala je do 23. marta 1982. kada je pušten u pogon savremeni silos za lagerovanje 60 tona kreča koliko je dovoljno za jednomesečne potrebe polirnice. Iste godine kolektiv je zahvatila kriza usled izrazitog osipanja radnika, koji su nalazili bolje plaćene poslove u privredi opštine, i nedovoljnog koriščenja mašina u uslovima masovnih porodiljskih bolovanja kristalograverki, pa je došlo do usporavanja rasta fizičkogi finansijskog obima proizvodnje. Tada je fabrika doradila 878 tona kristala i prihodovala 276 miliona dinara, a iz dohotka od 90 miliona, koliko je iznosio po završnom računu, ostalo joj je oko 19 miliona dinara za jačanje materijalne osnove rada.

Tokom naredne dve godine fabrika je dorađivala robu u sve višem stepenu zanatske obrade, pa je zato proizvodnja u fizičkom obimu opadala, dok je vrednosno stagnirala, pa i blago nazadovala zbog svuda pogoršanih ekonomskih uslova privređivanja u zemlji. Tokom 1983. proizvodnja je iznosila 515 tona robe u bruto vrednosti 243 miliona dinara, a u 1984. fabrika je doradila 477 tona kristala i prihodovala 298 miliona dinara.

Usled čestih restrikcija u potrošnji električne energije, povremenih nestašica sirovina i repromaterijala i izrazite fluktuacije gravera, „Kristal-Kutina“ je u ovom periodu radila ispod svojih instalisanih kapaciteta i podbacivala realno odmerene planove proizvodnje za tridesetak procenata, ali je ipak privređivala iznad granice rentabiliteta i za te dve godine ojačala materijalnu osnovu za blizu 50 miliona dinara bruto akumulacije.

 

Početkom juna 1984. kada je Marjanu Vujici istekao mandat, za direktora „Kristal-Kutine“ na četiri godine, izabran je diplomirani ekonomista Đuro Misirača koji je do tada radio u „Petrokemiji“.

Početkom septembra Skupština opštine u Kutini dodelila je Industriji stakla i kristala Plaketu bratstva i jedinstva koju je predsednik Skupštine Marko Nježić uručio generalnom direktoru Milosavu Todoroviću na svečanosti u dvorani Pozorišta Timočke krajine povodom Dana oslobođenja Zaječara.

Fabrika ima tehničke i kadrovske mogućnosti da u 1985. godini doradi 940 tona kristala u vrednosti 883 miliona dinara.

 

Preševo: BEKSTVO IZ SIROMAŠTVA

Najveći privredni poduhvat u istoriji ekonomski zaostalog Preševa počeo je 26. maja 1980. godine, kada su tadašnji predsednici te i zaječarske opštine, Abedin Selimi i Miodrag Kostić, zajedno ugradili prvi betonski blok u temelje fabrike za doradu kristala, na periferiji varoši od desetak hiljada stanovnika od kojih su preko 90 odsto albanske nacionalnosti.

Ova fabrika, kad je 18 meseci kasnije ušla u pogon, primila je blizu 400 radnika. Do tada je u društvenom sektoru privrede na području preševske komune, sa 35.000 žitelja grada i 34 okolna sela, bilo zaposleno samo tek nešto više od hiljadu ljudi, a nacionalni dohodak po stanovniku u opštini jedva je dostigao jednu šestinu od prosečnog u Srbiji van teritorija pokrajina.

 

Na prigodnoj svečanosti povodom početka izgradnje, pred oko 500 učesnika u Domu kulture govorio je generalni direktor Fabrike stakla u Zaječaru Milosav Todorović koji je posebno naglasio da se izgradnjom tog značajnog proizvodnog pogona, na praktičan način iskazuje privrženost Titovom zavetu za negovanje bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda i narodnosti, kao kapitalne tekovine socijalističke revolucije“.

Kako je preko 4.000 ljudi u ovoj opštini u to vreme čekalo na zaposlenje, a još 2.000 privremeno radilo u inostranstvu, očekivalo se da će Preševo postati grad kristala u rekordno kratkom roku, ali se izgradnja fabrike, za čijeg je direktora postavljen ekonomista Džavit Junuzi, prilično odužila.

Radove na podizanju građevinskih objekata, na prostoru od oko pet hektara „Novogradnje“ iz Vranja počela je dva meseca posle svečanog polaganja kamena temeljca, a privela ih je kraju sredinom decembra 1981. godine, kada je završila dve proizvodne hale, skladište robe od 1.500 kvadratnih metara, zgradu kotlarnice sa priručnim depoom za smeštaj uglja, unutrašnje saobraćajnice i vodovodne i kanalizacione instalacije.

U kompleksu paralelnih i funkcionalno povezanih hala, ukupne površine 2.700 kvadratnih metara, smešteno je 150 brusilica, kiselinska polirnica, poslovni prostor od desetak kancelarija, restoran društvene ishrane radnika i sanitarni objekti. Izgradnju fabrike, u koju je investirano 250 miliona dinara, finansijski je pomogao Fond za podsticanje razvoja privredno zaostalih područja Srbije.

Krajem januara 1982. godine fabrika je primila na šestomesečnu obuku za kristalogravere 312 polaznika, prosečne starosti ispod 23 godine, od kojih se ogromna većina prvi put u životu našla u ulozi industrijskog radnika. Na čelu grupe iskusnih kristalogravera iz Zaječara ovom obukom je, kao i pre toga u mladim fabrikama u Kladovu i Kutini, rukovodio Novica Pačariz, dugogodišnji upravnik proizvodnje OOUR-a II Industrije stakla i kristala.

 

Sedmog jula 1982. u Preševu je veličanstveno obeležen Dan ustanka naroda Srbije svečanim puštanjem u redovnu proizvodnju fabrike za doradu kristala. Dohodak i zaposlenost u ovoj komuni skoro su udvostručeni, pa se ona našla na lakšoj deonici puta izlaska iz ekonomske nerazvijenosti.

Fabriku je simbolično pustio u pogon član Saveta Republike Srbije Selim Selimi, prvoborac iz ovog kraja, a na narednom zboru je govorio generalni direktor Industrije stakla i kristala u Zaječaru Milosav Todorović koji je istakao da je „ublažavanje razlika u razvijenosti pojedinih krajeva zemlje neophodno za uspo stavljanje poremećenog jedinstva domaće privrede i tržišta“ i ukazao na opasnosti od oportunističkih ponašanja i drugih raskoraka između reči i dela.

Proizvodnja je dobro počela, pa je fabrika te godine, u toku prvih šest meseci svog rada, izgravirala 275 tona čaša i za to naplatila 113 miliona dinara i time najavila skoro izrastanje u najveću privrednu organizaciju u gradu. Kolektiv se brojčano ustalio i, uporedo sa sticanjem radnih navika i bogatijim stručnim iskustvom, kontinuirano povećao proizvodnju koja je 1983. iznosila 851 tonu robe, odnosno 305 miliona dinara, da bi u 1984. dostigla rekordnih 1.010 tona dorađenog kristala u vrednosti iznad 533 miliona dinara. Tako je Preševo za dve i po godine kao grad kristala povećalo opštinski dohodak za 270 miliona dinara, a od toga je oko 60 miliona ostalo fabrici za proširenu reprodukciju.

Očekuje se da će „Kristal-Preševo“ u 1985. godini izgravirati, ispolirati i upakovati za izvoz i jugoslovensko tržište proizvoda i naplatiti 883 miliona dinara.

 

Pehčevo: NEMA POVRATKA U BEDU

Kad je sredinom 1979. godine u Fabrici stakla u Zaječaru potražila ruku spasa, kristalogravernica iz Pehčeva je već pola decenje bila tamna mrlja u privredi ovog grada u istočnoj Makedoniji i sasvim zrela da joj se zauvek namakne katanac na vrata.

Ovaj pogon sa primitivnom polirnicom izgradila je kao svoj istureni punkt Industrija stakla iz Skoplja 1974. godine i odmah zatim gotovo zaboravila tu, na ivici borove šume. Polufabrikati za doradu retko su pristizali u Pehčevo. Ambalaže, isto tako ni od korova. Ono malo posla činile su desetine, pa i stotine sitnih serija proizvoda za koje je teško nalažena makar kakva prođa na tržištu.

 

U neuglednoj hali sa 60 brusilica, 120 iskusnih kristalogravera često je upitno gledalo u zaustavljene mašine, ali odgovora nije bilo niodkuda. Čitavih šest godina radnici su zarađivali koliko da održe goli život. Mnogi su podigli sidra i promenili struku, ali su najuporniji ostali i odlučno ustali protiv javašluka koji je rađao gubitke i pokrenuli postupak za izdvajanje iz matične organizacije u čijem sastavu nisu videli nikakve perspektive za dobro privređivanje.

Uz saglasnost Skupštine opštine u Berovu, ovaj kolektiv je izrazio želju da uđe u sastav Fabrike stakla u Zaječaru, odakle je jedna ekipa stručnjaka ubrzo posetila Pehčevo i ustanovila da tamošnja Staklara može poslovati rentabilno ukoliko joj se osigura snabdevanje sirovinama i repromaterijalom i plasman robe po povoljnim cenama.

Elaborat o ekonomskoj opravdanosti udruživanja, koji je ta ekipa sačinila, prihvatili su radnici obeju organizacija na referendumu sredinom oktobra 1979. godine kada je definitivno odlučeno da se integracija obavi kad se za to steknu pravni uslovi, odnosno čim Staklara u Pehčevu raspravi svoje imovinske odnose sa Industrijom stakla iz Skoplja i istupi iz njenog sastava.

Jednoglasna odluka radnika Staklare da uspostave čiste ekonomske odnose, dobila je u Pehčevu i berovskoj komuni punu podršku političkih činilaca, privrednika i javnog mnjenja, ali je u Skoplju, istina uz formalnu saglasnost, naišla na žilava odbijanja. „Počela je igra skrivalica, praznih obećanja i aduta iz rukava”, izjavio je ugledni privredni rukovodilac u Pehčevu Blagoj Ajtarski, tada delegat u Saboru opština Sobranja Makedonije. Od 200 miliona dinara ukupnog gubitka, Industrija stakla je ovoj svojoj članici pripisala 23 miliona, a zatim je od kristalograverskog kolektiva povremeno povećavala potraživanja.

 

Do poravnanja zato je došlo tek krajem proleća 1981. kada je deobni bilans dobio konačan epilog pred nadležnim privrednim sudom u Skoplju, a već 15. juna te godine Staklara je registrovana kao osnovna organizacija udruženog rada u sastavu Industrije stakla i kristala u Zaječaru.

Za direktora „Kristal-Pehčeva“ izabran je inženjer Gavril Kacarski koji se i do tada nalazio na čelu kolektiva, a volonterski obavljao dužnost potpredsednika Skupštine opštine u Berovu.

Za staklarske radnike u Pehčevu 1980. bila je presudna jer su, dorađujući proizvode „Kristal-Zaječara“ koji je preuzeo i brigu o prodaji robe, u završnom računu za tu godinu prvi put od postanka fabrike iskazali dobro stanje finansijkog poslovanja. Ukupan prihod je iznosio iznad 16 miliona, novostvorena vrednost oko 12 miliona, a čist dohodak blizu 10 miliona dinara. Nešto novca izdvojeno je i u do tada uvek prazne fondove.

Saopštavajući ove podatke, na sednici Radničkog saveta Industrije stakla i kristala u Zaječaru, početkom marta 1981. godine, Gavril Kacarski je delegatima izjavio da su za njegov kolektiv počeli bolji dani.

U to vreme, na konferenciji 400 komunista Pehčeva ocenjeno je da je „Staklara dobila siguran oslonac da se izvuče iz hronične bede i dobru priliku da se u nju više ne vrati“, a Skupština Mesne zajednice u ovom gradu izrazila je zahvalnost „Kristal-Zaječaru“ što je ovoj fabrici pomogao u kritičnom razdoblju“ na taj način što joj je „pružio ekonomske uslove u kojima može da privreduje rentabilno“.

 

Samo četiri meseca posle udruživanja, zahvaljujući i uvođnju stimulativnog sistema raspodele ličnih dohodaka, prema učincima u proizvodnji, produktivnost rada u „Kristal-Pehčevu“ bila je četvorostruko veća nego pre uspostavljanja poslovnih odnosa sa lndustrijom stakla i kristala u Zaječaru.

Od početka jula do kraja decembra 1981. kolektiv je doradio 152 tone kristala i naplatio oko 49 miliona dinara. Iz ostatka dohotka, koji je po ovom bilansu iznosio blizu tri miliona dinara, jedan deo je namenjen izgradnji stanova za radnike, i to prvi put za sedam godina postojanja fabrike.

Drastične restrikcije u potrošnji električne energije, koje su 1982. zahvatile Makedoniju, a u nešto blažoj meri potrajale i tokom naredne dve godine, i povremena zakašnjenja isporuke sirovina usled loših vremenskih prilika i drugih smetnji, dovodili su do čestih kraćih i dužih zastoja u proizvodnji koje je fabrika ualavnom uspevala da nadoknadi zahvaljujući visokoj stručnoj sposobnosti gravera.

 

Iako su opšti ekonomski uslovi privređivanja pogoršani, kolektiv „Kristal-Pehčeva“ je povećavao obim i vrednost proizvodnje, skoro udvostručavao dohodak i jačao akumulativnu reproduktivnu sposobnost.

Tokom 1982. fabrika je u najvišem stepenu zanatske obrade i kvaliteta doradila, pretežno za izvoz, 252 tone kristala u vrednosti 133 miliona dinara. Godinu dana kasnije proizvodnja je iznosila 317 tona robe, odnosno 149 miliona dinara, a u 1984. dostigla je 319 tona kristalnih predmeta u vrednosti 168 miliona dinara. Tako je nekadašnji hronični gubitaš za te tri godine obogatio dohodak privrede berovske komune za 202 miliona dinara.

Za 1985. kolektiv „Kristal-Pehčeva“ je planirao da doradi 500 tona robe u vrednosti iznad 478 miliona dinara, ali je neizvesno da li će mu toliki radni podvig poći za rukom. Proizvodnja je limitirana nefunkcionalnom halom, dotrajalim i amortizovanim graverskim mašinama i nedovoljnim kapacitetima manufakturne polirnice.

U dogledno vreme stanje će biti sasvim promenjeno. Programom razvoja „Kristal-Zaječara“ u periodu od 1986. do 1990. godine predviđeno je da se u Pehčevu izgradi nova fabrika za doradu kristala sa 150 brusilica, savremenom automatskom polirnicom, skladištem robe i pratećim objektima.

Na pomolu je treće razdoblje istorije fabrike u kojoj će tada privređivati 300 kristalogravera i još sto radnika drugih zanimanja. Za novu fabriku je obezbeđena lokacija sa izgrađenom infrastrukturom.

 

Leposavić: SOLIDARNOST NA EKONOMSKOJ PODLOZI

Rudarski Leposavić, u severnom delu Kosova od kraja jeseni 1984. izrasta, prema predviđenoj dinamici, u grad kristala, sledeći proverenu ekonomsku logiku da je privredni razvoj najbrži i najsigurniji ako se zasniva na sopstvenim prirodnim resursima.

Na području ove komune u eksploataciji su tri rudnika olova – dva sa jamskim i jedan sa površinskim kopom „Kopaonik“, u čijem sastavu svi rade, ima i flotaciju, a topljenje i dalja prerada rude vrše se u kombinatu „Trepča“ iz Titove Mitrovice, između ostalog i u olovni minijum koji je jedna od osnovnih sirovina za proizvodnju kristala. A kako Industrija stakla i kristala već čitavu deceniju vrši najveću moguću supstituciju uvoznih sirovina snabdevanjem iz domaćih izvora, bilo je normalno da, uz sve druge, nađe sa leposavićkom opštinom i obostrane ekonomske interese za zajedničko izvođenje dva privredna projekta – izgradnju fabrike za doradu kristala u Leposaviću i fabrike za proizvodnju olovnog minijuma u Titovoj Mitrovici. U prvoj će radna mesta dobiti preko 400 ljudi, pa će se zaposlenost u društvenom sektoru privrede na području komune povećati skoro za petinu, a druga će „Kristal-Zaječaru“ isporučivati 6.000 tona olovnog minijuma godišnje, koliko iznose njegove potrebe za ovom sirovinom.

 

Prvi razgovori o budućoj fabrici kristala kojom će se, kako je u više navrata ocenjeno, ekonomska saradnja istočne Srbije i SAP Kosovo proširiti i postaviti na kvalitetno više osnove, obavljeni su devetog februara 1982., a pripreme za njenu izgradnju završene su početkom juna 1984. godine kada je u Zaječaru o tome sklopljen samoupravni sporazum.

Dokument o udruživanju rada i sredstava za ovaj investicioni poduhvat potpisali su generalni direktor Industrije stakla i kristala Milosav Todorović i predsednik Skupštine opštine u Leposaviću Dobrosav Radović. Svečanom činu u sali uzoraka prisustvovalo je više predstavnika političkog i privrednog života zaječarske komune, timočkog regiona, Pokrajine i Republike.

Podizanje građevinskih objekata i nabavke opreme za fabriku koštaće, prema elaboratu, 700 miliona dinara. Od toga je oko 80 odsto dao savezni Fond za podsticaj bržeg razvoja privredno zaostalih područja, 71 milion dinara ulaže „Kristal-Zaječar“, 25 miliona opština Leposavić i „Kopaonik“, kao nosilac investicije, a 30 miliona dinara obezbeđeno je putem kredita od izvođača radova i banaka.

 

Povodom potpisivanja ovog sporazuma Dobrosav Radović je izjavio da će se u Leposaviću posle izgradnje fabrike kristala znatno poboljšati nepovoljna struktura privrede u kojoj rudarstvo učestvuje sa 70 procenata i upošljava 1.700 od ukupno 2.500 radnika. On je rekao da je, uprkos visokom natalitetu, stanovništvo opštine koja sada ima 17.000 žitelja, u periodu od 1974. do 1981. godine smanjeno za oko 1.500 ljudi koji su morali da se odsele u potrazi za materijalnim uslovima za egzistenciju. Bržim zapošljavanjem mladih žena, kako je naglasio, smatra se da će veoma izražena migracija radno sposobnog stanovništva biti usporena i konačno zaustavljena, a očekuje se da će se u fabrici zaposliti i više Leposavićana koji rade u drugim krajevima zemlje ili inostranstvu, a željno očekuju povratak na rodno ognjište.

Izgradnja fabrike za doradu kristala u Leposaviću počela je 24. novembra 1984., na praznik oslobođenja ovog grada i u čast Dana Republike, a treba da bude završena do kraja 1985. godine, kada će se u njoj organizovati praktična obuka radnika za kristalograverske i druge poslove.

Prve lopate betona u temelje ovog objekta koji ce imati 150 brusnih mašina, automatizovanu kiselinsku polirnicu, skladište robe, poslovne i higijenske prostorije i restoran društvene ishrane, usuli su predsednik leposavićke i potpredsednik zaječarske opštine, Dobrosav Radović i Mirjana Dordević.

Na narodnom zboru povodom početka izgradnje fabrike okupilo se preko hiljadu ljudi. Među gostima bili su član Izvršnog veća Skupštine SR Srbije Duško Jovanović, član Predsedništva SAP Kosovo Kolj Široka, predsednik Poslovodnog odbora SOUR „Trepča“ Šefćet Jašari i drugi gosti. Delegaciju Zaječara predvodio je predsednik Skupštine opštine Dragiša Filimonović. U ime Industrije stakla i kristala učesnike svečanosti pozdravio je direktor „Kristal-komerca“ Petar Vatović koji je rekao a ovim samoupravnim udruživanjem rada i sredstava na ekonomskim osnovama i u cilju punije integracije domaće privrede i tržišta i ravnomernijeg razvoja svih krajeva Jugoslavije, ugovorne strane pružaju doprinos ukupnoj ekonomskoj i društvenoj stabilizaciji zemlje. On je naglasio da će biti preduzeto sve što je potrebno da se fabrika izgradi bez prekoračenja planiranih investicija i da proradi u predviđenom roku, te da se i na taj način leposavićkoj komuni pomogne da brže i lakše sanira ogromne štete izazvane zemljotresima na području Kopaonika.

Kad ova fabrika uđe u redovan pogon, u njoj će se dorađivati roba u vrednosti 720 miliona dinara godišnje, računato po cenama u vreme polaganja kamena temeljca. Pretežan deo kristalnih proizvoda iz Leposavića biće izvožen na konvertibilno područje.

 

Rožaje: MOST IZMEĐU SRBIJE I CRNE GORE

Na samom početku druge polovine ove decenije, Industrija stakla i kristala u Zaječaru imaće i treću disperzovanu fabriku za doradu svojih proizvoda van područja matične republike koju će tada izgraditi u ekonomski nerazvijenoj opštini Rožaje u severoistočnom delu Crne Gore.

O tome je šestog februara 1985. godine u Zaječaru sklopljen samoupravni sporazum o udruživanju rada i sredstava koji su potpisali generalni direktor Industrije stakla i kristala Milosav Todorović i predsednik Skupštine opštine Rožaje Novica Ratković.

U radnom dogovoru o ovom investicionom poduhvatu učestvovali su predsednici republičkih komiteta za privredu Srbije i Crne Gore, Duško Jovanović i Rajko Vukčević, predsednik Privredne komore Crne Gore Jovan Vujošević, predsednik Poslovodnog odbora Udružene titogradske banke llija Čutković i najviši predstavnici političkog života Zaječara i timočkog regiona.

Na ovom skupu svečanog karaktera, zaključeno je da se najkasnije do maja obave svi preostali pripremni poslovi, te da zatim izgradnja fabrike počne odmah i da se završi za 12 meseci.

Predviđeno je da se u podizanju hale i nabavku opreme uloži 800 miliona dinara koje su zajednički obezbedili Industrija stakla i kristala iz svoje akumulacije, rožajska opština i savezni Fond za podsticaj bržeg razvoja ekonomski zaostalih područja.

Kad fabrika uđe u pogon, u njoj će raditi 400 ljudi iz Rožaja i okoline koji čekaju posao. Vrednost proizvodnje, prema cenama početkom 1985., iznosiće preko 900 miliona dinara godišnje.

Govoreći o izrazito izvoznoj orijentaciji u poslovnoj politici Industrije stakla i kristala, generalni direktor je rekao da će i pretežan deo robe koja će se proizvoditi u budućoj fabrici u Rožaju biti plasiran u inostranstvu. Kolektiv nastoji da povećanjem produktivnosti, rada i ekonomičnosti poslovanja održi svoju konkurentsku sposobnost na konvertibilnom tržištu, ali takvi napori, kako je Todorović naglasio, nisu dovoljno podržani merama ekonomske politike zemlje. A ovako pritisnuta već astronomskim kamatnim stopama i skupom društvenom režijom, dakle troškovima koje inostrani poslovni svet ne priznaje, domaća privreda teško da se može ravnopravno uključiti međunarodnu podelu rada.

 

Rožaje, kako je na svečanom potpisivanju sporazuma saopštio Novica Ratković, sa vidnim nestrpljenjem očekuje da postane grad kristala jer je u komuni u radnom odnosu samo 3.500 od 22.000 stanovnika.

Budući da je oko tri četvrtine teritorije opštine, oko 400 kvadratnih kilometara, obraslo pretežno četinarskim šumama, to u privredi dominira drvoprerađivačka industrija u kojoj je zaposleno 2.500 ljudi, pa se značaj fabrike kristala ogleda i u predstojećem poboljšanju sada ovako jednostrane strukture.

Predsednik rožajske opštine je rekao da skoro podizanje ove fabrike visoko ocenje u republičkim političkim forumima i podržano u privrednim i bankarskim krugovima Crne Gore. On je ukazao na značaj investicionog poduhvata i sa aspekta razvijanja i negovanja bratstva i jedinstva, saradnje i integracije na bazi zaključaka CK SKJ i Rezolucije o društveno-ekonomskom razvoju zemlje u 1985 godini.

Ova komuna, kako je Ratković naglasio, u dohodovnom povezivanju sa poznatim privrednim sistemima, poput Industrije stakla i kristala, vidi svoju razvojnu budućnost i u ovakvoj samoupravnoj integraciji već ima prilično veoma dobrih iskustava: U dvema fabrikama iz sastava Tekstilnog kombinata iz Titograda u Rožaju je zaposleno ukupno 400 radnika. Isto tako, završena je fabrika mašinskih delova izgrađena na bazi udruživanja rada i novca sa Željezarom „Boris Kidrič“ iz Nikšića i „Gošom“ iz Smederevske Palanke. Na isti način, Agrokombinat „13. juli“ iz Titograda i Poljoprivredni kombinat iz Beograda podižu u Rožaju fabriku za preradu lekovitog bilja i šumskih plodova.

 

Dobre izglede da se izvuče iz ekonomske zaostalosti Rožaju pružaju i izvanredni prirodni uslovi za razvijanje zimskog turizma. Te resurse opština će nastojati da iskoristi oslanjajući se na finansijsku podršku podsticajnih fondova. Inače, po Ratkovićevoj oceni, Muslimani koji čine tri četvrtine stanovništva, Crnogorci i Albanci u ovoj komuni žive u tradicionalno dobrim odnosima koji bi mogli da posluže za ugled drugim višenacionalnim sredinama.

Izražavajući zadovoljstvo obavljenim pripremama za izgradnju fabrike u Rožaju, Rajko Vukčević je izjavio da se njome značajno proširuje i unapređuje inače dobra međurepublička privredna saradnja Srbije i Crne Gore. On je naglasio da spremnost Industrije stakla i kristala da na bazi zajedničkih ekonomskih interesa pomogne rožajskoj opštini da se što pre izvuče iz nerazvijenosti predstavlja praktičan doprinos uspostavljanju jedinstva jugoslovenske privrede i tržišta i da, u tom smislu, znači novi most spajanja dveju republika. Predsednik Republičkog komiteta za privredu Crne Gore pri tom je izneo uverenje da će biti preduzeto sve što je potrebno da se fabrika izgradi u predviđenom roku od godinu dana, pa da se u njoj odmah organizuje obuka radnika.

Ukazujući na dobre perspektive da ovaj privredni projekat bude početak svestrane saradnje dveju komuna, predsednik Skupštine opštine u Zaječaru Dragiša Filimonović je naglasio da je razvoj Industrije stakla i kristala od izuzetnog značaja za ekonomski i društveni prosperitet Zaječara i timočkog regiona.

Dopunske računice, u toku završnih priprema za podizanje fabrike, pokazale su da će prvobitno predviđena ulaganja biti nedovoljna u uslovima visoke inflacije, pa je iznos ukupnih investicija u konačnom finansijskom elaboratu utvrđen na 1,12 milijardi dinara.

Sve te pripreme završene su u planiranom roku, pa je temeljac fabrike u Kosjeriću postavljen 28. aprila 1985. godine, na svečanosti povodom Međunarodnog praznika rada.

Početak izgradnje simbolično je označio predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Crne Gore Radivoje Brajović. Pred više od hiljadu ljudi na narodnom zboru, tim povodom, govorili su ispred domaćina prvi građanin Rožaja Novica Ratković, a u ime investitora Stanimir Stanojević, direktor Radne zajednice Industrije stakla i kristala.

Među gostima na svečanosti bili su predsednici republičkih komiteta za privredu Srbije Duško Jovanović i Crne Gore Rajko Vukčević, predsednik Skupštine opštine u Zaječaru Dragiša Filimonović i drugi predstavnici privrednog i političkog života iz obe republike.

Za direktora ove fabrike za doradu kristala u izgradnji, koja će imati gravernicu od 150 brusnih mašina, savremenu kiselinsku polirnicu, skladište robe, poslovne i higijenske prostorije i restoran društvene ishrane, postavjen je Halil Kalač, diplomirani ekonomista iz Rožaja.

 

Kosjerić: VRATA OSTAJU OTVORENA

Porodica proizvodnih pogona Industrije stakla i kristala širi se i na područje zapadne Srbije. U Kosjeriću iz titovoužičkog regiona podiže osmu disperzovanu fabriku koja treba da bude završena u leto 1986. godine, kao poslednja iz srednjoročnog programa razvoja u prvoj polovini devete decenije.

Posle skoro četvorogodišnjih pripremnih poslova, u sali uzoraka u Zaječaru 24. aprila, o tome je sklopljen samoupravni sporazum koji su potpisali generalni direktor Industrije stakla i kristala Milosav Todorović i Tiosav Božović, predsednik Skupštine ekonomski zaostale kosjerićke opštine.

Među učesnicima konačnog radnog dogovora o investiciji, bili su član Predsedništva Privredne komore Srbije Đura Savović i najviši predstavnici političkog i privrednog života dvaju regiona i obeju komuna koje ovim privrednim poduhvatom, u koji će biti uloženo 310 miliona dinara, uspostavljaju trajne ekonomske veze na dohodovnoj osnovi.

Kako je uz pomoć Republičkog fonda Srbije za podsticaj bržeg razvoja privredno zaostalih opština finansijska konstrukcija investicije zatvorena, ugovarači su zaključili da ubrzaju preostale pripreme, te da izgradnja počne kroz mesec-dva i da se završi za godinu dana, pa da se onda odmah organizuje obuka radnika.

Kad fabrika ude u pogon primiće najpre 150, a nešto kasnije zaposliće još 120 ljudi. Vrednost proizvodnje dekorisanog, rasvetnog i kristalau kombinaciji sa metalom, računajući po cenama u prolece 1985, iznosiće oko 320 miliona dinara godišnje.

Govoreći o neophodnosti da se izvozno orijentisane organizacije sistemskim merama bolje dohodovno motivišu za trajno uključivanje u međunarodnu podelu rada, Milosav Todorović je izrazio uverenje da će i roba od oplemenjenog stakla iz pogona u Kosjeriću, kad ovaj postane grad kristala, biti pretežno prodavana na tržištu zemalja sa konvertibilnim načinom obračuna. Generalni direktor takođe je naglasio da će ova fabrika imati od matične organizacije u Zaječaru osigurano snabdevanje, plasman i ostale osnovne uslove da privređuje rentabilno i akumulativno i da uredno plaća dospevanje anuiteta.

 

Izražavajući na svečanom ugovaranju udruživanja rada i sredstava zadovoljstvo zbog skorog zajedničkog poduhvata, Tiosav Božović je rekao da je Industrija stakla i kristala primer snažne organizacije koja pomaže razvoj privredno zaostalih krajeva ne vodeći računa o opštinskim, regionalnim i republičkim međama, a to, kako se izrazilo, uliva veliko poverenje u ekonomski oporavak i društveni prosperitet zemlje.

Ocenjujući da će ova fabrika za kosjerićku komunu značiti krupan korak u bekstvu iz siromaštva, predsednik Skupstine Međuopštinske regionalne zejednice u Titovom Užicu Slavko Kosarić je izjavio da njena izgradnja otvara perspektive za šire ekonomsko povezivanje istočne i zapadne Srbije, koje se do sada uglavnom svodilo na poslovnu saradnju između Rudarsko-topioničarskog basena u Boru i Valjaonice bakra u Sevojnu.

Predsednik Međuopštinske konferencije Saveza komunista u Zaječaru Zoran Sokolović podržao je tu inicijativu za dalje proširivanje dohodovnih odnosa dvaju regiona i naglasio da je uspostavljanje jedinstva domaće privrede i tržišta jedini put do stabilizacije koja za Jugoslaviju neme alternative.

Povodom potpisivanja samoupravnog sporazuma o izgradnji fabrike za doradu kristala u Kosjeriću, član Predsedništva SFRJ Nikola Ljubičić uputio je Milosavu Todoroviću telegram u kome se, između ostalog, kaže: „Sada je najvažnije da svi učesnici pristupe efikasnom izvršavanju svojih zadataka kako bi se ovaj privredni projekat na vreme realizovao“.

 

Radosav Todorović i Dragan Đokić

Kristal – Zaječar 1965-1985. Zaječar, 1985. pp.115-138.