Ima osnova za tvrdnju da je 1951. godina bila u mnogočemu prelomna za list. Između ostalog, te godine je „Naš život“ jednim strogo internim redakcijskim „ukazom“ proizveden u „Timok“; Glavni odbor Narodnog fronta Srbije prestao je da finansira njegovo izlaženje; redakcija se i te godine nekoliko puta selila iz loših u gore „lokale“ (nastavak tradicije od samog početka izlaženja lista); prvi put smo za list nabavili jedan mali, izanđali foto-aparat, koji je povremeno mogao poslužiti čak i za snimanje, a i još što-šta se te godine događalo u internom životu redakcije.

Uopšte, bio je to period kad nam se jasan, miran i sređen život prikazivao u mašti kao velika pustolovina i kad su nam snovi pomagali da lakše podnosimo istinu. Da mi je neko u to vreme tražio da opisujem prilike u redakciji, verovatno bi u tonu zazvučao bespomoćni škrgut i žalopoj. Danas su neka sećanja prečišćena vremenom, a sigurno i razboritošću, koje onda nije bilo u svakoj prilici. Uostalom, ne stidim se priznati: mi smo uvek bili spremni da se učimo na greškama, ali ne na svojim. Računom naših grešaka, koje u ono vreme ne bi izdržale bližu kontrolu, nismo se mnogo hvalili.

CELA REDAKCIJA – DVOJICA

U jednoj polumračnoj, memlom razjedenoj prostoriji, do koje se dospeva kroz nekoliko dvorišta, sastaje se „kompletna“ redakcija – Valjević i ja – da napravi „plan“ za sledeći broj lista. Vazduh je unutra gust i težak kao u staroj cokuli i tu postaje izvesno: list mora izaći u petak po podne na ulice! Doduše, nedostaju neke sitnice: rukopisi (tj. ljudi koji će napisati te „rukopise“), novac za plaćanje štamparskih usluga, novac za autorske honorare, novac za… jednom rečju za sve, uključujući tu i naše plate.

Zbog svega toga nismo imali vremena da pričamo o planovima jer smo ih morali izvršavati. Posle se uvek ispostavljalo da smo imali više dara za planove nego smisla za njihovo ostvarenje. To što smo smatrali sebe velikim u našim namerama i bili slabi u njihovom izvođenju, bila je naša beda i naš „šarm“. Stoga s ponosom ističem da smo list – redovno izdavali! Događalo nam se da u vatri života najneverovatnije na kraju ispadne najlogičnije. Neka čudna sistematika slučaja.

Druga je priča kako je ponekad izgledao taj list. Događalo se da sutradan po izlasku lista izvršimo njegovu „analizu“. Iako mnoge tekstove osećam kao pesak među zubima, „ubedljivo“ ubeđujem Mileta Valjevića da nam je broj „tekstualno dobar“, ali su neka tehnička rešenja mogla biti bolja. Valjević, glavni i nezamenljivi tehnikus, koji je odobravao samo one stvari u kojima je sam imao inicijativu, žučno dokazuje da je „tehnika na visini“, ali tekstovi ne vrede lulu duvana. Na kraju, združeni kao zlo i gore, narogušeni dočekujemo „zlonamernike“ koji dolaze da nam stave neku dobronamernu primedbu.

Da ne izgleda baš sve crno, valja reći da smo povremeno imali i po nekoliko novinara, uglavnom mladića koji su želeli da se „okušaju“. Sećam se, na primer, vrlo skromnog i simpatičnog Šerifa (izvinjavam se što sam mu pravo ime odavno zaboravio), kome pisanje za novine dugo nije išlo od ruke, sve dok jednim napisom nije potegao na predsednika nekog mesnog narodnog odbora. Kao i obično, kritika je bila vidovitija i dovitljivija od pohvale. Zato sam posle na sudu morao da branim i njega i list. Imali smo jedno vreme i vrlo „rutiniranog“ Đergovića, s izvanrednom novinarskom osobinom – nikad ga čovek nije mogao uhvatiti bez nekoliko vesti u džepu. Kad se Valjeviću na prelomu pojavljivala „rupa“, on je uvek bio pripravan da popuni prazninu nekom malom vešću.

BEZ DOGOVORA SA OSNIVAČEM

Te godine (1951) uspeli smo nekako da se dokopamo jedne bolje prostorije, s izlazom na trg. Tu smo i najbolje osetili „dejstvo“ lista na čitaoce. Naime, u petak po podne razlete se kolporteri po trgu i viču: „Naš život!… pet dinara…. Naš život!…“

Kao odgovor na to morali smo slušati svakojake upadice i pošalice na račun našeg života za – pet dinara! Bilo je mučno slušati to, pogotovu što nam život u ono vreme, osim svetlije perspektive, nije baš mnogo šta dobrog nudio. Poneki zlobnik bi navraćao i u redakciju da nas pita kakav mi to život prodajemo tako jevtino.

Nismo imali mnogo strpljenja da to podnosimo i zato smo odlučili: list mora dobiti naziv koji će se lakše „progutati“ za pet dinara. Pri tom gotovo uopšte nismo razmišljali da li o tome treba nekoga pitati. Bili smo, valjda, još dovoljno mladi za brze odluke, pa smo se bacili na sastavljanje spiska svih mogućih naziva koje može snositi jedan list. Napabirčili smo gotovo stotinak takvih naziva, od kojih nam se – nijedan nije svideo. Ne sećam se više ko je bio prvi „kum“ za „Timok“ (za neke znam da će odmah reći: JA), tek ime je bilo brzo prihvaćeno. Mnogo više razgovora bilo je o obliku slova, a posebno o nečijem predlogu da li da se preko slova „T“ ucrta vijugava linija Timoka.

Za savet o izgledu glave lista obratio sam se tadašnjem šefu Katastarske uprave Milenku Matoviću. On je sugerirao da jednostavnost najlepše deluje i pristao je da nam besplatno nacrta slova.

Najzanimljiviji momenat bio je izlazak prvog broja lista s novim nazivom. U gužvi u kojoj smo uvek bili oko izlaska lista, smetnuo sam s uma da čitaocima dam neophodno objašnjenje o promeni naziva, tako da se taj prvi broj pojavio u neku ruku kao nov list, bezmalo čak ilegalan. Ništa o „novonastalim potrebama“, „prevaziđenosti na današnjem stupnju razvitka“ i tome slično.

Munje i gromovi naišli su brzo od osnivača – Oblasnog odbora Narodnog fronta, koga nisam previše obaveštavao o tome šta radimo. Dabome da su drugovi imali mnogo manje primedaba na ime lista nego na moj postupak. Na sreću, svršilo se dobro i u sledećem broju napisao neko kratko objašnjenje. Onda sam naučio da nije uvek probitačno ići brzo i prekim putem. Ako čovek želi da stigne, bolje je da putuje poštanskim kolima i glavnim drumom.

„TIMOK“ JE ODOLEO ISKUŠENJIMA

Oduvek mi se činilo da se izmena naziva bitno odrazila na list u celini. Mislim da smo otada izdavali „simpatičniji“ list. Mnogi ljudi su lakše pristajali da nam ponešto napišu (najčešće besplatno). Uopšte, ko god šta nije hteo da učini za „Naš život“, lakše je pristajao da uradi za „Timok“.

Uza sve, „Timok“ je postao i vitalniji od „Našeg života“. Prvo njegovo veliko iskušenje bilo je da izlazi bez – para. Upravo u to vreme je Narodni front Srbije obustavio dotacije lokalnim listovima. Nastala je bila takva situacija da smo s nekom iskamčenom sumicom jedva uspevali da platimo broj koji je izašao pre dva meseca. Ali smo u džepu uvek imali „tvrdo obećanje“ za štampariju da ćemo joj „u najskorije vreme isplatiti sve“. Prema njenim pismenim opomenama (još više usmenim pretnjama da će nam obustaviti štampanje), mi smo joj redovno dugovali za jedno desetak brojeva unazad. Za razliku od nje, mi smo radije usmeno objašnjavali i ubeđivali. Kad bi razgovor dospevao na oštricu britve, potegao bih „najteži argumenat“ – šapnuo bih: „Samo vi probajte da ne štampate list!“ Nikad nisam znao šta bih uradio da su oni probali, ali istini za volju: oni su pristajali da štampaju list zato što su ga i sami smatrali – svojim.

Pa evo, time i da završim: najčešće smo list izdavali pod teškim, vrlo teškim okolnostima, u kojima je reč oskudica zjapila kroz sve poderotine nameštaja, a izdržavali smo to, tvrdim, zato što smo ga svi smatrali – svojim. Preko cele nedelje ga proklinjemo, a u petak popodne – volimo ga! ✭