Ovim investicionim programom, koji je nešto docnije postao i I faza generalnog programa razvoja, obuhvaćena su ulaganja na lokaciji Fabrike šupljeg stakla, u cilju zasnivanja proizvodnje kristala. Njime je bilo predviđeno da se uz postojeću proizvodnu halu podigne građevinski aneks u kome bi se smestila peć sa 10 lonaca, kapaciteta šest tona dnevno, sa mašinskom proizvodnjom kristala. Ujedno, planirana je i nabavka automata za poliranje.

Nova peć je dobila dispozicionu oznaku L-2, a postojeća osmolončana peć oznaku L-1. Ova druga je u početku programski bila namenjena za proizvodnju običnog stakla, a ne kristala. Posle investiranja Fabrika bi povećala proizvodnju od četiri na deset tona. Ovim investicionim programom predviđena je poluautomatska proizvodnja kristala sa celokupnom pratećom opremom.

U međuvremenu uspostavljen je poslovni kontakt sa najpoznatijim zapadnonemačkim proizvođačem presovanog kristala firmom „Karl Hofbauer“, sa kojom je sklopljen ugovor o kupovini tehničkog i tehnološkog znanja za proizvodnju olovnog kristala. Kontakt je uspostavljen posle neuspešnih pregovora sa fabrikama u Rogaškoj Slatini i Samoboru, koje su za tehničku pomoć tražile pozamašna sredstva.

Ugovor sa „Hofbauerom“, pod vrlo povoljnim uslovima, potpisan je 1. septembra 1972. godine. U ime ove firme ugovor je potpisao njen vlasnik Karl Hofbauer, a za Fabriku šupljeg stakla u Zaječaru njen direktor Mirjana Đorđević i Milosav Todorović, komercijalni direktor „Nemetala“.

Pokazaće se ubrzo da je to bio izvanredan poslovni potez kojim će otpočeti nova, istorijska prekretnica u daljem razvoju Fabrike šupljeg stakla u Zaječaru. Proizvodnja kristala nije više bila maglovita vizija, već stvarnost u koju su verovali svi članovi kolektiva.

Za izuzetne rezultate u proizvodnji, plasmanu i razvoju Fabrike, Radnički savet je na sednici 24. avgusta 1972. godine doneo odluku da se novčano nagrade Milosav Todorović, sa 20.000 dinara, a Mirjana Đordević i Miroslav Sretenović sa po 10.000 dinara.

Ugovor sa zapadnonemackom firmom „Hofbauer“ iz Nojštata zaključen je na 20 godina. Bio je to vrlo uspešan posao, koji je Fabrici obezbeđivao siguran početak, pa i budućnost. Firma „Hofbauer“ posluje preko 60 godina. U njoj se kristal proizvodi ručno, poluautomatski i automatski.

Ova firma se, između ostalog, obavezala dok traje sporazum sa Zaječarom, da neće zaključivati takav ili sličan ugovor sa nekim drugim proizvođačem u Jugoslaviji. Fabrika šupljeg stakla u Zaječaru se obavezala na poslovne konsultacije sa firmom „Hofbauer“ oko izbora i kupovine opreme, kao i to da u periodu od dve godine upućuje po dvadeset radnika, različitog profila, na obuku u trajanju od šest meseci ili godinu dana. To je i bila glavna klauzula ugovora, kojom je Zaječar uzvraćao ustupljeno tehničko znanje – know-how.

Takav ugovor verifikovao je Radnički savet 7. septembra 1972. godine u Zaječaru. Investicioni program se potom ubrzano realizuje.

Već u oktobru devedeset odsto potrebne opreme je ugovoreno, i to: desetolončana peć, 14 presa, od kojih su devet hidraulične, tri hladnjače, kao i automatska linija za sečenje, brušenje, pranje i sušenje čaša u doradi.

*

Kraj 1972. godine bio je u znaku sprovođenja ustavnih amandmana koji su bili dopuna Ustava iz 1962. godine, a imali su dalekosežan politicki značaj. Predstavljali su temeljac za opredeljenja sadržana u Ustavu iz 1974. godine, a još više za koncipiranje i razradu kasnije donetog Zakona o udruženom radu. Dvadeset prvi, 22. i 23. ustavni amandmani nazivani su i radničkim amandmanima. Njihovo dosledno i suštinsko sprovođenje zahtevano je i preko Pisma Josipa Broza Tita i izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ.

Suština amandmana bila je u tome da se razvlaste tehnobirokratske strukture i sve veći i jači centri otuđene moći. Amandmani su stvarali uslove da radnička klasa prestane da bude u izvesnom najamnom odnosu i da se samoupravljanje kao osnovni društveno-ekonomski odnos još više razmahne.

U „Nemetalima“ su se sve strukture opredelile za sprovođenje amandmana, ali bez neke suštinske promene. Nasuprot tome, kolektiv Fabrike šupljeg stakla postaje jedan od najdoslednijih boraca za primenu amandmana i zahteva iz Pisma. Traži se razbijanje centralizacije odlučivanja i vlasti u Dositejevoj 11, sedištu Zajedničkih službi „Nemetala“, koje su se dotad ispoljile kao centar vlasti u radnoj organizaciji.

Na čemu je insistirao kolektiv Fabrike šupljeg stakla?

Zahtevalo se da Fabrika šupljeg stakla, Fabrika porculana, Rudnik kvarcnog peska i „Georad“ postanu osnovne organizacije udruženog rada, da imaju sve prerogative kako je to predviđeno amandmanima i da se potom kao takve udruže u „Nemetale“, delegirajući određene poslove i ovlašćenja Zajedničkim službama.

Principijelan u svojim opredeljenjima i stavovima kolektiv Fabrike šupljeg stakla na zboru radnika od 6. decembra 1972. godine, na osnovu prethodnog predloga Radničkog saveta, donosi odluku o osnivanju osnovne organizacije udruženog rada pod nazivom Fabrika stakla.

Za direktora osnovne organizacije udruženog rada imenovan je odlukom istog zbora Milosav Todorović, a za zamenika Mirjana Đorđević. Na početku zbora radnih ljudi od odgovornih predstavnika „Nemetala“, „stavljeno je do znanja“ prisutnima da je potrebno da se očuva jedinstvo „Nemetala“, da zbog podele imovine ugašene Fabrike ravnog stakla i „zbog mira u kući“ – kako je bilo rečeno, zbor radnika sa ovom problematikom je trebalo odložiti. Zbor nije prihvatio ovakav predlog i kolektivno se izjasnio da radi i donosi odluke.

Izbor Milosava Todorovića za prvog direktora OOUR Fabrike stakla i Mirjane Đorđević za zamenika pozdravljen je aplauzom učesnika zbora.

Obraćajuči se zboru radnih ljudi osnovne organizacije udruženog rada Milosav Todorović je, između ostalog, rekao da je teško naći odgovarajuće reči i izraziti zahvalnost za ispoljenu podršku.

Pošto mu je na zboru radnika odato javno priznanje za ostvarene uspehe Todorović je, komentarišući njemu pripisane velike zasluge za sve to, rekao da su to zajednički uspesi kolektiva u celini i da ovi rezultati proističu i iz rada partijske organizacije, Radničkog saveta, kao i sindikalne i omladinske organizacije, a nadasve svih članova kolektiva. Na kraju je rekao: „Nudim red, rad i stabilnost“, što je pozdravljeno dugotrajnim aplauzom.

Ovakvo odvijanje događaja nije bilo po volji mnogima unutar „Nemetala“. Sekretarijat Preduzetne konferencije SK „Nemetala“, zajedno sa većim brojem visokostručnih kadrova iz direkcije, želi da akciju na sprovodenju poruka i zahteva iz Pisma iskoristi za lične obračune sa novim rukovodstvom Fabrike stakla, otvarajući kampanju protiv njega. Na partijskom sastanku Zajedničkih službi 26. decembra 1972. diskutovano je o sprovođenju amandmana i nelikvidnosti „Nemetala“. Međutim, isti je iskorišćen za „obračun“ i isforsirane partijske kazne.

Nastalu situaciju razmatra organizacija SK Fabrike šupljeg stakla 28. decembra na kojoj se donose zaključci kojima se energično osuđuju i odbacuju stavovi i odluke partijske organizacije pri Zajedničkim službama. Tom prilikom partijska organizacija Fabrike stakla uskraćuje dalje poverenje rukovodstvu sekretarijata Preduzetne konferencije SK „Nemetala“.

Partijska organizacija Fabrike stakla poziva i traži pokretanje političke odgovornosti poslovodnog rukovodstva „Nemetala“, okrivljenog za nastalu situaciju u RIN-u. Kod organa upravljanja traži se njihovo smenjivanje sa rukovodnih funkcija. Partijska organizacija Fabrike stakla daje punu podršku svom rukovodstvu i njihovim saradnicima za dalji rad.

Kolektiv se upoznaje sa celokupnom nastalom situacijom. Na zboru radnika 11. januara 1973. godine u potpunosti su demaskirani svi akteri koji su koristeći metod pojedinačnih napada, u stvari, želeli da uspore razvoj Fabrike stakla. Ocenjeno je da pojedini visokostručni kadrovi iz direkcije žele da zadrže visoke plate i radna mesta bez rada i bilo kakve odgovornosti.

Na zboru su govorili lija Radović, predsednik zbora, Milosav Todorović, direktor fabrike, a zatim radnici iz neposredne proizvodnje Lazar Petrović, Radovan Damljanović, Milan Mrkalj, Slobodanka Stanković, Miodrag Borzoš, Svetlana Jovanović, Slobodan Savić, Milorad Mitrović, Dragiša Filipović, Novica Pačariz, Živojko Prvucović, Milutin Nešković i Josif Nikolić. U diskusiji su učestvovali i Nadežda Pantelić, šef računovodstva i Miroslav Sretenović, tehnički direktor.

Posle troipočasovnog rada i zasedanja, zbor radnika je jednoglasno odlučio da se solidariše sa kolektivima Rudnika kvarcnog peska, Fabrikom porculana i „Georadom“ i izrazio spremnost za udruživanje Fabrike stakla u kombinat „Nemetali“.

Udruživanje je regulisano samoupravnim sporazumom, na način koji je u najvećoj meri odgovarao interesima OOUR-a. Osnovna organizacija udruženog rada Fabrike stakla zadržala je pravo odlučivanja po svim fazama reprodukcije: o nabavci, proizvodnji, prodaji i naplati, u kom cilju će ubrzo formirati i potrebne stručne službe u okviru sopstvenog OOUR-a.

Zbor je odlučio da Fabrika stakla delegira deo svojih funkcija na nivou Radne organizacije, ali na način predviden samoupravnim sporazumom o udruživanju u Radnu organizaciju „Nemetali-Zaječar“. Energično je osuđeno ponašanje pojedinaca iz Zajedničkih službi, ispoljeno na mnogim sastancima da se na neistinit način prikaže stanje u kolektivu Fabrike stakla, a posebno etiketiranje da je ovaj kolektiv u svojoj dosadašnjoj aktivnosti delovao kao razbijač „Nemetala“.

Protiv odgovornih pojedinaca koji su se javljali na platformi birokratsko-tehnokratskih pozicja i koji se nisu mirili sa činjenicom da moraju da ustupe vlast, i predaju radnicima na odlučivanje sva ona pitanja koja su do tada bila u njihovoj kompetenciji, zbor radnika je pokrenuo inicijativu o udaljavanju iz Zajedničkih službi i u potpunosti je podržao zaključke partijske organizacije Fabrike stakla od 28. decembra 1972. godine.

Radnici Fabrike stakla su dalje insistirali na pravovremenom upoznavanju sa daljim razvojem događaja, kako bi po određenim pitanjima doneli svoje odluke. Takođe je pokrenuto pitanje odgovornosti za gašenje Fabrike ravnog stakla.

Zbor radnika je na kraju odlučio da je potrebno održati konferenciju za štampu, sa ciljem da se javnost upozna sa stvarnim stanjem u kolektivu.

Šta je, u stvari, bio osnovni povod za nastalu situaciju?

Pre svega, suština ustavnih amandmana u „Nemetalima“, kao i u nekim drugim sredinama, nije bila pravilno shvaćena. Sporo su se menjali postojeći i uspostavljali novi odnosi. Krupne idejno-političke razlike nastale na konkretnom sprovođenju amandmana sučelile su frontalno dve strane. Fabrika stakla je bila za suštinsku primenu amandmana, a ostali delovi „Nemetala“, pod uticajem direkcije, za nekakvo prilagođavanje.

U velikoj meri u Industriji i rudnicima nemetala bilo je prisutno mišljenje da sprovođenje ustavnih amandmana znači i dezintegraciju. Uz ovu konstataciju sledili su „argumenti“ da pojedine osnovne organizacije udruženog rada neće moći da samostalno žive, odnosno da neće moći da realizuju započete investicije, a da banka neće da im odobri potrebne kredite, već će to činiti samo „Nemetalima“ u celini.

Organizacija Saveza komunista i kolektiv Fabrike stakla „uhvatili su se ukoštac sa protagonistima takvih ideja, koje su se rađale od predstavnika direkcije“ i od prvog dana je bio za sustinske promene.

Amandmanski princip da dohotkom može da raspolaže samo onaj kolektiv koji ga i stvara, bio je glavni argument i „oružje“ kolektiva Fabrike stakla u nastalom samoupravnom i političkom prestrojavanju.

Otpor je dolazio od strane jednog broja ljudi iz direkcije, kao pokušaj da se zadrže postojeći odnosi u vrhu preduzeća, gde su bila objedinjena sredstva pogona, otuđena od proizvođača i udruženog rada. Takvo stanje im je omogućavalo monopol nad viškom rada, odnosno vlast i privilegovan položaj.

Stav Fabrike stakla da želi svojstvo pravnog lica, poseban žiro račun kod SDK, službu nabavke, prodaje i finansija, proglašavali su kao pokušaj odnosno kao pokušaj razbijanja jedinstva „Nemetala“, odnosno kao pokušaj prilagođavanja amandmana interesima pojedinaca.

Direkcija je želela da zadrži službu nabavke, prodaje i finansija, a da u osnovnim organizacijama udruženog rada ostane samo problematika proizvodnje. To je značilo ponovno koncetrisanje dohotka i akumulacija u direkciji, i njihovo ponovno otuđivanje od proizvođača i udruženog rada.

U političkom sukobu sa pobornicama takvih stavova koji su po svaku cenu želeli da zadrže stare odnose, bio je od njihove strane napadnut kolektiv Fabrike stakla, njena Osnovna organizacija SK i poslovodni rukovodioci. Pokušavano je da se ospore postignuti rezultati i da se odnosi u kolektivu prikažu iskrivljeno.

Stavovi kolektiva Fabrike stakla prihvaćeni su u opštoj raspravi i u ostalim osnovnim organizacijama udruženog rada: Fabrici porculana, Rudniku kvarcnog peska u Rgotini, i „Georadu“, i posle određenih usaglašavanja, potpisan je i samoupravni sporazum o udruživanju u Radnu organizaciju „Nemetali-Zaječar“.

Predstavnici „druge strane“ – čiji je koncept zadržavanja centralizacije propao nisu prestajali ni posle ovoga da unose razdor i nepoverenje izmedu osnovnih organizacija udruženog rada, javno izražavajući svoja neslaganja sa tekstom samoupravnog sporazuma.

U novoj samoupravnoj organizaciji umesto centralističkog odlučivanja primenom amandmana, korenito je izmenjen položaj pojedinca-proizvođača, koji je sada u mogućnosti da praktično odlučuje o svemu kroz različite oblike samoupravnog odlučivanja.

O ključnim odnosima iz života i rada osnovne organizacije udruženog rada raspravlja se i odlučuje na zborovima radnika, a na sednicama Radničkog saveta i upravnog odbora samo o onim pitanjima koja su organima upravljanja delegirana od strane zbora radnika. Takva struktura samoupravljanja značila je novi kvalitet u samoupravljačkoj praksi, kojim se promenio odnos snaga u društvu u korist preovladavanja interesa radničke klase.

*

Kolektiv Fabrike stakla, i pored znatnih trzavica, nije zapostavio tekuće proizvodne i razvojne zadatke.

Orijentacija na proizvodnju kristala predstavljala je dugoročno opredeljenje. Zato je stalno bila prisutna činjenica da ta proizvodnja, po svojoj tehnologiji i asortimanu, mora da predstavlja nešto novo u jugoslovenskim prostorima, pogotovu što su se istom proizvodnjom u Jugoslaviji bavile već renomirane fabrike kristala, sa po nekoliko decenija proizvodnog iskustva i uhodanim kanalima prodaje. Kolektiv je iz tih razloga odlučio da ne kopira domaće proizvođače kristala u njihovoj tehnologiji, već se dosta smelo, ali sa realnim izgledima na uspeh, odlučio za Evropu i njena tehnološka dostignuća u proizvodnji presovanog olovnog kristala.

Osnovno geslo prilikom odlučivanja za ovakvu vrstu proizvodnje bilo je sadržano u poruci da kristal treba da zauzme mesto u svakodnevnoj kućnoj upotrebi, a ne da bude aranžiran u vitrinama, bez ikakve ili retke praktične upotrebe. Trebalo je otkloniti verovanje da je kristal nedostupan svakom kupcu, što se moglo učiniti samo pod uslovom da mu je i cena pristupačna. Upravo je Fabrika stakla u Zaječaru nastojala da postigne tako nešto, opredeljujući se za savremenu proizvodnju kristala.

U Zapadnu Nemačku, krajem 1972. godine, odlazi prva grupa od dvadesetak radnika na specijalizaciju kod firme „Hofbauer“ u trajanju od šest meseci. Za to vreme u Zaječaru počinje izgradnja i adaptacija građevinskih objekata namenjenih za novu proizvodnju.

Početkom marta 1973. usvaja se druga faza generalnog programa razvoja za srednjoročni period 1971-1975. godine. Ovim investicionim programom bilo je predviđeno da se umesto postojeće osmolončane peći za proizvodnju običnog stakla podigne nova lončana peć od šest tona dnevne proizvodnje kristala, sa dispozicionom oznakom L-1. Izgradnja ove nove peći od 10 lonaca predstavljaće dupliranje kapaciteta olovnog kristala za nepunu godinu dana.

Pored osnovne proizvodnje, na peći L-1 zasnovaće se i dorada kristala, montažom i postavljanjem cajgova i jednog automata za automatsko graviranje. U novoj gravernici radiće 100 gravera u dve smene.

Ukupan kapacitet nakon druge faze iznosiće 12 tona dnevne proizvodnje i ostvarivaće se na kapacitetima L-1 (šest tona) i L-2 (drugih šest tona). Na peći L-1 oblikovanje proizvoda vršiće se uglavnom ručno – duvanim putem, a na lončanoj peći L-2 (kapacitet iz prve faze) oblikovanje, odnosno proizvodnja, obavljaće se mašinskim putem.

Početak proizvodnje na L-1, kapacitetu iz druge faze, planiran je za prve mesece 1975. godine.

Krajem aprila Radnički savet donosi odluku o uvođenju besplatnog toplog obroka za sve zaposlene u cilju veće produktivnosti rada i višeg društvenog standarda, što se u „Nemetalima“ tumači kao još jedan pokušaj pridobijanja radnika od strane poslovodne strukture, i to od onih istih protagonista čiji je koncept amandmanskog prestrojavanja pao u vodu.

Bila je to kap koja je prelila čašu. Počinju prvo kuloarske priče, a zatim i sve otvorenije insinuacije upućene na adresu ugovora Fabrike stakla sklopljenog sa firmom „Hofbauer“. Otvoreno se iznose sumnje da su radnici Fabrike stakla koji se nalaze na obuci u Zapadnoj Nemačkoj prodata radna snaga. Miniranje programa je time, praktično, otpočelo.

Uzalud je bilo dokazivanje da je zaključeni ugovor bio sa svih zakonskih aspekata ispravan i u redu. Rukovodstvo „Nemetala“ želi da se na licu mesta uveri u pravo stanje stvari, u kom cilju i putuje u Nojštat radi posete firmi „Hofbauer“. Cilj putovanja bio je da se obavi oficijelna poseta firmi sa kojom je zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, ali i da se razgovara sa našim radnicima koji se nalaze na obuci kod ove firme.

U pismenom izvestaju povodom obavljenog putovanja stoji:

„Naše putovanje bilo je motivisano nizom poznatih nesuglasica unutar Radne organizacije i stanja povodom nekih elemenata ugovora sa firmom „Hofbauer“.

Osnovne nesuglasnosti su bile, i to: Da li je naša grupa radnika na obuci pod elementima prodate radne snage i da li je odnos izmedu naše Radne organizacije i firme „Hofbauer“ u obostranom interesu.

Da bi smo mogli da izvršimo upoređenja u odlasku smo svratili u Rogašku Slatinu. Tamo smo detaljno pogledali proizvodnju i tom prilikom smo saznali da kristal i kristalin koga oni proizvode ručno bez elemenata poluautomatskog i automatskog rada 66 odsto izvoze na zapadno tržište”.

U izveštaju zatim sledi opis posete, razgledanje firme „Hofbauer“ i razgovori koji su vođeni, a bili su rutinskog karaktera. Na kraju stoji da je „proizvodnja firme „Hofbauer“ savremeno tehničko rešenje za ručnu, poluautomatsku i automatsku proizvodnju kristala, sa dugogodišnjom tradicijom i uhodanošću, bez tehničkih problema. Sa tržišnog aspekta proizvodnja je dosta kreativna, te za njen plasman na zapadnom tržištu, pogotovu na američkom, nema problema. Vlasnik firme Karl Hofbauer poznat je proizvođač, koji je dosta cenjen medu proizvođačima staklarske opreme i uopšte u poslovnom svetu. Posebno ga interesuje kada će otpočeti proizvodnja u Zaječaru, radi zajedničkog plasmana.

Naši radnici primaju na proizvodnim i neproizvodnim operacijama isti lični dohodak kao nemački, italijanski, turski i drugi radnici“.

Završavajući izveštaj, poslovodni rukovodioci „Nemetala“ savetuju „da je sada potrebno učiniti napor kako bi se što više savladala tehnička i tehnološka saznanja, odnosno da se investiciona dinamika što više ubrza“. Na kraju se konstatuje da je o stvarnom stanju obavešteno rukovodstvo društveno-političkih organizacija i Skupštine opštine, odnosno direktori banaka u Boru i Zaječaru.

Time je bila završena još jedna vrlo značajna epizoda u životu i radu kolektiva Fabrike stakla u Zaječaru.

*

Na sednici Radničkog saveta od 9. maja 1973. godine doneta je odluka o pokretanju fabričkog lista „Staklo-Zaječar“. Za glavnog i odgovornog urednika imenovan je Radosav Todorović. Bio je to, takođe, značajan korak koji će omogućiti dalji napredak kolektivu.

Fabrika stakla je tada imala 400 radnika i izdavanje sopstvenog glasila bio je veliki doprinos u daljem razvoju samoupravnih odnosa preko pravovremenog i istinitog informisanja. Pogotovu zbog toga što je na nivou „Nemetala“ izlazio, doduše neredovno, preduzetni list RIN, koji je imao drugačiji koncept i preko koga se uglavnom vodila politika „Nemetala“, a ne njegovih OOUR-a. Pokretanjem sopstvenog lista nastojalo se da se pravovremenim i izvornim informacijama redovno obaveštava kolektiv i šira javnost, kako bi se sprečile dezinformacije koje nisu bile slučajne.

Prvi broj lista „Staklo-Zaječar“ izašao je 25. maja, na Dan mladosti. Na dve bogato ilustrovane strane, izmedu ostalog list prenosi razgovor sa grupom radnika koji su se vratili sa obuke kod „Hofbauera“. Pod naslovom „Perspektiva u kristalu“ radnici iznose svoje utiske. Mišljenja su više nego optimistička, pa ih prenosimo:

Koncept proizvodnje kristala jedino je rešenje za našu fabriku i najispravnija orijentacija u oblasti proizvodnje trgovačkog stakla. Sa gledišta tehnologije i tržišta proizvodnja kristala je vrhunsko dostignuće. Danas se u Jugoslaviji samo dve fabrike bave proizvodnjom kristala i to ručno duvanog. Obe fabrike nemaju nikakvih teškoća sa plasmanom svojih proizvoda, a isti su veoma cenjeni u inostranstvu.

Naš ugovor o kupovini tehničko-tehnoloških saznanja sa zapadnonemačkom firmom „Hofbauer“ je ispravna orijentacija iz razloga što taj proizvođač ima proizvodnju kristala ručnim, poluautomatskim i automatskim putem. Sklapanjem ugovora dobili smo mogućnost da koristimo tehničko-tehnološka saznanja ove firme za sva tri načina proizvodnje kristala.

Kad otpočnemo sopstvenu proizvodnju bićemo prvi proizvođači presovanog kristala. S obzirom na način oblikovanja, bićemo duplo produktivniji i tri puta jeftiniji u odnosu na proizvodnju ručno-duvanim putem.

Firma „Hofbauer“ raspolaže najsavremenijom opremom u oblasti staklarstva trenutno poznatom u svetu. Peći u ovoj firmi su vrlo savremene po tehničkoj konstrukciji, a tehnologija topljenja kristala je prvorazredna. Kristal dobijen u tim pećima je izvanrednog kvaliteta, sjaja i beline. Firma raspolaže sa najsavremenijim mašinama za presovanje kristala, koje se stalno usavršavaju, što nam daje garancije da ćemo i mi kod nas dostići vrhunski kvalitet. To znači da ćemo u oblasti topljenja i oblikovanja, primenjujući stečena iskustva i nova saznanja, biti u situaciji da primenjujemo najsavremenija tehničko-tehnološka rešenja.

Ovu tehničko-tehnološku celinu firma „Hofbauer“ je zaokružila sa najkvalitetnijim i raznovrsnim kalupovima za proizvodnju. Pogon polirnice je poslednja reč tehnike i predstavlja najbolje rešenje u oblasti hemijskog poliranja ručno-duvanskog i presovanog kristala i njihovih kombinacija. Široka lepeza kvalitetnog asortimana obezbeđuje plasman u svakom trenutku“.

Tako su govorili radnici u prvom broju njihovog glasila, opovrgavajući na najbolji način sve „neverne Tome“, a najviše one koji su lansirali priču da su prodata radna snaga.

Stručna obuka je bila uspešna. Radnici izjavljuju da su osposobljeni za novi posao kako duvanog tako i presovanog kristala. Svi su redom isticali da su bili plaćeni kao i nemački radnici, odnosno da su dobro zarađivali i da su imali i ostale uslove za život i rad u toku šestomesečnog boravka u inostranstvu.

Sve oči su uprte u kristal, proizvodnju koja će, kako su svi verovali, otvoriti nove horizonte kolektivu i omogućiti mu sigurniju budućnost.

U pripremi za početak proizvodnje – izgrađena je nova sala uzoraka, savremeno projektovana i ukusno opremljena. U njoj su izloženi uzorci iz tadašnjeg asortimana proizvodnje, ali je ona bila prilagođena i za izlaganje kristalnog stakla, što je trebalo da celokupnu prodaju učini još uspešnijom.

Preduzete su neophodne mere i postignut je dogovor da se u Zaječaru otvori škola za kvalifikovane staklare, odnosno odeljenje staklarske struke. Praktična obuka obavljala bi se u fabrici. Do tada se stručna kvalifikacia dobijala jedino u staklarskim školama u Paraćinu i Rogaškoj Slatini.

Uspešno se sprovodi akcija „Mladi radnik-samoupravljač“, a na radničko-sportskim igrama opštine mladi iz Fabrike stakla učestuju u skoro u svim disciplinama.

Krajem maja 1973. godine zbor radnih ljudi, između ostalog, bira radničku kontrolu osnovne organizacije udruženog rada kao samoupravni organ. Za razliku od prethodnih vidova interne kontrole, koji su bili organi radničkih saveta, radnička kontrola biće organ svih radnih ljudi kolektiva OOUR-a. Ona je u širem predstavljala deo celokupne društvene kontrole rada, poslovanja i samoupravljanja. Njeno osnivanje nalagali su ustavni amandmani, a dato joj je i mesto u novom Ustavu SFRJ čiji je tekst bio na opštoj javnoj raspravi.

Sredinom te iste godine, na predlog sindikalne organizacije zbor radnih ljudi donosi odluku o osnivanju kase uzajamne pomoći, kao neposrednog oblika finansijske solidarnosti radnika.

Sprovođenje investicionog programa kojim će se zasnovati nova proizvodnja presovanog kristala odvija se prema utvrđenim planovima. Izgrađena je aneks hala, a skladište peska i garaže adaptirani su za smeštaj kiselinske polirnice.

Metalska radionica, koja izrađuje kalupove potrebne za redovnu proizvodnju, angažovana je i na izradi investicione opreme. Za potrebe nove proizvodnje fabričkim metalcima je dato u radni nalog da izrade 30 graverskih cajgova. Ova vrsta staklarskih mašina bila je po svojim radnim osobinama, kasnije se to odmah pokazalo u praksi, veoma savremena, produktivna i funkcionalna. Njen prototip sa neznatnim modifikacijama zadržan je i danas, kao mašina bez konkurencije za brušenje i graviranje stakla.

Te mašine koje se ne proizvode u zemlji donose Fabrici znatne devizne uštede. Pored ovih, proizvedenih u Zaječaru, nabaviće se još 10 dijamantskih cajgova iz inostranstva, i to za posebne namene u graviranju.

Krajem juna završava se velika šahta u koju će biti smeštena desetolončana peć. Gvozdena armatura je postavljena, predstojalo je betoniranje i izgradnja platforme na kojoj će, oko radilišta same peći, biti postavljene najsavremenije poluautomatske prese.

Tokom juna u Fabrici je boravila grupa inostranih isporučilaca opreme za novu proizvodnju olovnog kristala, koji su sa direktorom fabrike i članovima tehničkog kolegijuma vodili dvodnevne razgovore i razjasnili određene tehničke pojedinosti. Uz sve to odvijala se redovna proizvodnja, čak se lansira garnitura novih proizvoda, među njima i „Mediči“ serija čaša od devet kompleta skoro za sve vrste pića.

Sa preduzećem za stambenu privredu vode se razgovori oko kupovine 20 stanova, kojima će se do kraja godine rešiti deo stambenih potreba radnika. Počinju i opsežne pripreme za desetu po redu Staklarijadu koja će se za vreme predstojećih julskih praznika održati u Pančevu.

Ove sportske igre radnika staklarske industrije Jugoslavije, pored sportskog i društvenog značaja, imaju i dodatnu dimenziju, istina nezvaničnu. Na njima se posredno manifestuje veličina i snaga kolektiva. Dotad su čelne pozicije u tome zauzimali kolektivi staklara iz Paraćina, Pančeva, Skoplja i tako redom. Zaječar je bio na dnu ove rang lestvice.

Na jubilarnim igrama Zaječar kao da najavljuje početak svoje ekspanzije. Od 23 kolektiva, čiji su se predstavnici takmičili u deset sportskih disciplina, zaječarski staklari su u generalnom plasmanu osvojili treće mesto, da bi već na narednoj Staklarijadi, a potom godinama zaredom, bili bez premca prvi. Uskoro će biti prvi i po ekonomskim parametrima. Prestiž, ipak, nije bio sam po sebi ni svrha ni krajnji cilj, već odlika vremena u kome se radilo.

lstiče i septembar 1973. godine, a osmomesečno privređivanje je u znaku uspeha. Proizvodnja je prilagođena tržištu, a realizacija beleži skokove. Serija „Mediči“ uspešno se realizuje. Ova serija je predstavnik proizvoda takozvanog višeg kvaliteta. Naime, posle obavljenih temeljnih priprema, početkom drugog polugođa, proizvode se prvo količine kvalitetnog stakla kristalina, koje sadrži 5-7 odsto olovnog oksida. Takva preorijentacija predstavljala je novi-viši kvalitet.

Serija „Mediči“ beleži uspeh na tržištu, jer praktično sve što se proizvede odmah se i realizuje.

Pored tržišne verifikacije „Mediči“ dobija i naročito priznanje. Na velikoj svetskoj sajamskoj priredbi u Zagrebu stručni žiri privredne komore Jugoslavije dodelio je Fabrici stakla Zaječar Pohvalu, najviše sajamsko priznanje te vrste, za izloženi komplet čaša izvanrednog dizajna i vrhunskog kvaliteta. Ovo stručno priznanje samo je potvrda više da je proizvodna orijentacija kolektiva bila ispravna. Međutim, proizvodnja kristalina sa 5-7 odsto olovnog oksida ipak je predstavljala samo uspešnu međufazu za predstojeću proizvodnju kristala, što je tržištu blagovremeno najavljeno.

Paralelno na dva zajednička fronta, ostvarivanje planskih zadataka i završavanje poslova oko investicija za novu proizvodnju, osnovna je odlika rada i poslovne aktivnosti u Fabrici na početku zadnjeg kvartala 1973. godine. Direktor Milosav Todorović zaključuje ugovor sa firmom „Hofbauer“ o zajedničkom nastupu na zapadnoevropskom i tržištima Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, kojim je precizirano međusobno dogovaranje oko asortimana i cena, dok će kalupe za ovu proizvodnju obezbediti firma „Hofbauer“. Time je problem plasmana u izvozu rešen u startu, jer firma „Hofbauer“ tri četvrtine sopstvene proizvodnje izvozi u SAD i Kanadu.

Sa proizvodačima i isporučiocima opreme precizirani su odredeni tehnički detalji koji su bili neophodni za nastavak aktivnosti na započetoj investiciji.

Iz „Nemetala“ u Fabriku stakla u 1973. godini prelaze Petar Vatović, Strahinja Omerović, Božidar Zdravković i drugi.

Kraj 1973. godine dočekan je sa ostvarenom rekordnom proizvodnjom u obimu i finansijskom izrazu. Čitava godina bila je uspešna i na ostalim sektorima rada i delovanja.

Ako su revolucije lokomotive istorije, kako je Marks rekao, onda bi ta izreka vredela za događaje u kolektivu tokom 1972/73. godine, koje su po mnogo čemu bile revolucionarne i napredne, pa će zato i u letopisu Fabrike ostati zabeležene kao takve

U 1974. godinu kolektiv Fabrike stakla ušao je sa obimnim zadacima. Planirana proizvodnja u bruto vrednosti preko 82 miliona dinara bila je dvostruko veća od ostvarene u 1973. godini. Takav radni nalog mogao je da izvrši samo mobilan, jedinstven i snažan kolektiv, kakav je u to vreme imala Fabrika stakla u Zaječaru.

Na zboru radnika 14. aprila usvojene su izmene i dopune Statuta OOUR Fabrike stakla, odnosno obavljeno je njegovo usaglašavanje sa novim Ustavom SFRJ, koji je i proglašen 21. februara 1974. godine. Izmenama je predhodila odgovarajuća aktivnost u organima upravljanja, partijskoj organizaciji i privredno-političkom aktivu, posle čega je bila obrazovana komisija za usaglašavanje Statuta. Zbor radnika je jednoglasno usvojio predlog komisije.

Na istom skupu razmatrana je, a potom usvojena treća faza generalnog programa razvoja za period od 1971-1975. godine. Ovom fazom je u hali ugašene Fabrike ravnog stakla predviđena izgradnja kadne peći kapaciteta 10 tona dnevne proizvodnje. Bilo je planirano da se na peći postave jedna automatska linija za presovanje i četiri poluautomatska radilišta, kao i nabavka novog automata za poliranje. Trećom fazom generalnog programa razvoja, čija je realizacija oročena do sredine 1975. godine, kapacitet dnevne proizvodnje uvećao bi se za deset tona, odnosno ukupan dnevni kapacitet Fabrike iznosio bi 22 tone.

U skladu sa novim Statutom, Radnički savet donosi odluku o konstituisanju kolegijalo-poslovodnog organa, što je bila jedna od novina predviđena Ustavom. Ovaj organ je zamenjivao dotadašnju inokosnu funkciju direktora. Za v.d. do raspisivanja konkursa postavljeni su: za predsednika Milosav Todorović, a za članove Mirjana Đorđević v.d. direktora, Miroslav Sretenović, tehničkog direktora, Stanimir Stanojević, direktora razvoja i investiclja, Petar Vatović, komercijalnog direktora i Jelica Bojić, kao v.d. finansijskog direktora. Formirana je i konkursna komisija za izbor kolegijalno-poslovodnog organa, nakon raspisivanja i sprovođenja konkursa.

Izgradnja nove desetolončane peći namenjene kristalu, paralelno sa time i ostalim aktivnostima, odvija se intezivno i uspešno. Sve što je obavljeno na ozidu, izvedeno je prema projektu i vrlo kvalitetno. Nova peć svakim danom „rasla“ je sve više, a sa njome su rasle i želje za skori početak proizvodnje kristala.

Krajem juna 1974. godine investicioni radovi za zasnivanje nove proizvodnje olovnog kristala bili su ušli u završnu fazu. Trka duga godinu dana, ne računajuči prethodnu aktivnost, ušla je u finiš.

Desetolončana peć L-2, srce nove proizvodnje, još nepotpaljena predstavljala je izuzetno neimarsko zdanje i ostavljala je snažne vizuelne impresije na sve posetioce i znatiželjnike. Od dve nove temper-peći za tempovanje lonaca jedna je bila kompletno završena, a na drugoj se radilo. Predstojali su odmah potom i radovi na trećoj temper-peći za tempovanje kalupova. U novom objektu propan-butanske stanice, iz koje je trebalo da potekne osnovna energija, užurbano su radili montažeri.

Sva potrebna oprema je na „domaćem tlu“ u krugu fabrike, pa se sukcesivno ugrađuje i montira. Od deset najsavremenijih poluautomatskih presa, dve su uključene u tadašnju proizvodnju kristalina i one na startu postižu izvanredne proizvodne učinke, kako po kvalitetu tako i po količini artikala. Novi, vitki metalni dimnjak montira se pored samog zida novoizgrađene aneks hale peći. Pogon za kiselinsko poliranje kristala je završen i, po proceni odgovornih stručnjaka, tamo je ostalo neznatnog posla oko montaže opreme i delova.

Dugo očekivana proizvodnja olovnog kristala postaje svakim danom sve bliža. To više nije samo vizija jednog uspešnog investicionog programa, već je njegova materijalna potvrda.

Vrše se pripreme za tehnički prijem novih objekata. Na realizaciji ovog posla angažovane su skoro sve radionice i uslužne službe unutar Fabrike. Mašinci, električari, zidari i stolari obavljaju znatan deo pratećih poslova oko investicione izgradnje… U tim poslovima angažovani su i na optimalan način iskorišćeni svi ljudi, sva njihova znanja.

Sektor za investicije i razvoj apsolutno se uklopio u postavljene zadatke i izvršava ih vrlo uspešno. Pri tome tesno sarađuje sa ostalim stručnim službama u Fabrici. Kad je u pitanju izvršenje zadataka na planu investicija, bila je postignuta velika koordinacija u radu i optimum u izvršavanju zadataka među svim službama i radionicama.

Uporedo se vrše opsežne pripreme za puštanje u pogon postrojenja za proizvodnju kristala i za plasman robe na tržištu. Krajem avgusta već se zna da će proizvodnja otpočeti 15. septembra.

List „Staklo-Zaječar“ na svojoj prvoj stranici povodom predstojećeg dogadaja, pod naslovom „Od rasvetnog opala do olovnog kristala“ piše:

„Kada 15. septembra 1974. godine otpočne da se proizvodi kristalno staklo u Zaječaru, završiće se jedna etapa u životu i radu kolektiva Fabrike stakla, a sa novom proizvodnjom zajedno, otpočeće nova-druga etapa. Period daljeg jačanja i snaženja fabrike, koja se pre desetak godina rodila, da postane ovo što je danas. Za radnike, članove kolektiva, i njene nerazdvojne saputnike kroz ovo vreme, biće tog 15. septembra prilika da kroz lični vremeplov sagledaju vreme teškog početka na četvorolončanoj peći u skučenim prostorijama, bez opreme za hlađenje i doradu. Rasvetna tela od opalnog stakla nisu zasijala punim sjajem, već su prvih godina zatrpavala fabrički magacin. Orijentacija, na proizvodnju trgovačkog stakla bila je ispravna. Ali nije dovoljna samo orijentacija, trebalo je osposobiti peć, nabaviti kvalitetnu hladnjaču, mašine za doradu. Pristupilo se rekonstrukciji. Rekonstruisana je postojeća peć u osmolončanu, nabavljena je kombinovana električna peć za pečenje dekorisanih komada i hlađenje tek izduvanih čaša. Izgrađene su temperice, montirani cajgovi, Fabrika je oživela, kolektiv se uvećao. Fondovi su rasli, ali ne toliko koliko su rasle potrebe jednog kolektiva bez stanova, restorana, ambulante…

Kolektiv Fabrike stakla donosi hrabru odluku o rekonstrukciji i modernizaciji postojećih i izgradnji novih kapaciteta, orijentišući se na zasnivanje nove proizvodnje presovanog kristala. Opredeljuje se za najsavremeniju tehnologiju, a prema njoj nabavlja opremu, peć i mašine. Više od godinu dana realizuje se program kristala. Vizija je postala stvarnost. Sve je spremno za početak proizvodnje od koje se mnogo očekuje. Predaha neće biti. Sa prve etape krenuće se na drugu, zatim na sledeću.

Stvarajući veću materijalnu bazu ovaj kolektiv daje svoj doprinos društvu, ali i za sebe očekuje dosta. Zato su sve oči uprte u kristal: Kristal koji bolji život znači.

Za tridesetogodišnjicu svoje slobode i socijalističkog društvenog razvoja Zaječar je 15. septembra 1974. godine dobio na dar novu proizvodnju olovnog kristala.

Mala i skromna svečanost u krugu Fabrike stakla, pored svečanog, imala je i radni karakter. Na ovom skupu simbolično je naznačen ne samo uspeh radnog kolektiva, već i jugoslovenskog društva u celini u naporima za stvaranje veće materijalne baze i stabilnije privređivanje

Svečanom zboru radnika prisustvovali su mnogobrojni gosti, zvanice i delegacije, kao i opštinsko rukovodstvo. Gospodin Karl Hofbauer, vlasnik firme „Hofbauer“ doputovao je sa suprugom iz Nojštata da bi se pridružio slavlju. Na zboru je govorio Slobodan Savić, predsednik Radničkog saveta Fabrike stakla koji je, između ostalog, rekao:

„Sa današnjim danom završena je jedna etapa u životu i radu kolektiva Fabrike stakla u Zaječaru, a sa novom proizvodnjom olovnog kristala otpočećemo novu etapu daljeg jačanja i snaženja naše fabrike. Trnoviti put uz stalnu borbu za egzistenciju i traženje izlaza krunisan je završetkom prve faze našeg razvoja“.

U daljem izlaganju Savić je istakao da se proizvodnja olovnog kristala u Zaječaru zasniva na bogatom pedesetogodišnjem iskustvu zapadnonemačke firme „Hofbauer“.

Čestitajući kolektivu završetak investicionog poduhvata, predsednik Skupštine opštine u Zaječaru Jovan Stojković je na svečanoj bini naglasio da je novi proizvodni objekat značajan ne samo za kolektiv Fabrike stakla, već i zaječarsku komunu.

Skup je potom pozdravio i gospodin Hofbauer koji je kazao da je automatizacija u staklarskoj industriji, kao tehnološka nužnost i realnost, istovremeno velika prednost.

Početak proizvodnje kristala u Zaječaru označio je na simboličan način Jovan Stojković, presecanjem svečane trobojke.

Poluautomatsko oblikovanje olovnog kristala nije bila samo novina u Zaječaru, već po tehničko-tehnološkim osobinama jedinstveno i u Jugoslaviji. Utoliko je bio značajniji uspeh kolektiva, Fabrike od 600 radnika koji su toga dana blistali od radosti, isto onako kao i prvi proizvodi raskošnog kristala.

Pod imenom kristal ili kristalno staklo standardni potrošač podrazumeva proizvode od stakla koji su po površini „izrezbareni“ različitim dezenima. Što je dezen komplikovaniji smatra se da je kristalni proizvod vredniji. U ovakom mišljenju ima samo deo istine.

Kristalno staklo dobilo je ime zahvaljujući svojoj osobini da prelama svetlost koja pada na njega, razlaže ga i odbija, isto kao što sunčeva svetlost stvara dugu, kada probija kroz sićušne kapi kiše. Kristalno stakloili kristal dobilo je ime i zato što po svojim osobinama prelamanja svetlosti podseća na gorske kristale, prirodne minerale, na koje je naš predak naišao i divio im se, pre no što je mogao da pomoću stakla imitira prirodu.

Neograničen onim što je stvorio, čovek-proizvođač, u svojim nastojanjima da stvori nešto još više, pronašao je da „kristalno staklo“ ako se naknadno zareže, još izrazitije prelama svetlost. Od spleta šara, inventivnosti stvaraoca i uglova ovih zareza po staklu, ljudsko delo je ne samo dostiglo, veći premašilo ono što je priroda stvorila.

Staklo je, tehnološki posmatrano, smeša jedinjenja, vrlo različitih po svojim karakteristikama. Različiti odnosi ovih jedinjenja daju i različite osobine staklu. Potrebno je vrlo mnogo prostora da se samo nabroje ona jedinjenja koja danas stvaraju materiju koju mi nazivamo „staklo“. Staklo je u osnovi nastalo od peska, silicijum dioksida, u mešavini sa ostalim oksidima. U ovoj grupi nalaze se i kristalna stakla, kojima je zajedničko da imaju osobinu prelamanja svetlosti, brojčano veću nego obična i nama poznata stakla. Kristalnim staklom nazivaju se stakla koja u svom sastavu imaju pored standardnih oksida i okside kalijuma, okside barijuma i konačno okside olova. Najispravnije je ove proizvode nazivati olovni kristal ili olovno kristalno staklo.

Osobinu prelamanja svetlosti, zbog koje su i cenjena najviše ispoljavaju stakla sa dodatkom olovo-oksida koja najčešće i srećemo u trgovinama, ugostiteljskim objektima i domaćinstvima. Ostala kristalna stakla se koriste u nauci, za naočare, instrumente i sl. kao sočiva, prizme i drugo.

Olovni kristal u sebi ne sadrži čisto olovo, mada sam naziv na to upućuje, već njegov oksid. Staklo sa olovom u metalnom stanju je sivo, zamućeno i neprozirno, a kristalno je prozirno i čisto, bez boje i kao takvo se jedino i ceni.

Dodatak olovo-oksida daje staklu određene karakteristike, kvalitet i cenu. Zavisno od količine olovo-oksida, razlikujemo polukristal – nama poznat i kao kristalin sa 5-10 odsto olovo-oksida, zatim laki kristal sa 14-28 odsto i teški kristal sa 30-48 odsto oksida u sebi. Veće količine olovo-oksida daju staklu i druge osobine, što je u našem veku od velike važnosti. Ova stakla sa oko 70 odsto olovo-oksida upijaju radioaktivne zrake, pa su našla primenu kao provodni zidovi, prozorska stakla u laboratorijama i industriji gde se koristi nuklearna energija.

Tehnologija proizvodnje olovnog kristala, grubo se može podeliti u dva dela: oblikovanje sirovog kristala i njegovu doradu. Prvi obuhvata sve radnje izrade staklenih predmeta koje, slobodno možemo reći, srećemo kao finalni proizvod, a drugi deo sve operacije koje oplemenjuju staklene predmete i čine ih kristalom kome se toliko divimo.

Najmanja greška, počev od izbora sirovina umanjuje vrednost uloženog rada. Ovo se odnosi naročito na sadržaj štetnih oksida gvožda, hroma i titana koji daju staklu nepoželjne boje. Potrebno je, u odnosima zavisno od vrste olovnog kristala koja se proizvodi, pripremiti homogenu smešu oksida silicijuma, sode, potaše i olovo oksida-minijuma sa niskim sadržajem štetnih oksida. Topljenje se vrši u lončanim, a lakog kristala i u velikim kadnim pećima, i to na nižim temperaturama nego kod običnih stakala. Međutim, s obzirom na osobinu olovnog kristalnog stakla da prelama svetlost, kvalitet staklene mase mora biti izrazito dobar, bez šlira i mehura, kao i kamena, jer se u snopu svetlosti ove greške višestruko pojačavaju, a time olovno staklo gubi u kvalitetu. Ovo staklo je pri topljenju izrazito agresivno na vatrostalni materijal, a time je mogućnost pojave grešaka stakla daleko veća nego kod običnih stakala.

Stopljeno staklo, koje mora biti bez greške i bezbojno, ili pak u pastelnoj boji ako se to posebno želi, oblikuje se ručnim, poluautomatskim i automatskim putem. Ovako dobijeni proizvodi glatkih su površina i predstoji im naknadna dorada. Na poluautomatski i automatski način izrađuju se proizvodi koji već na sebi imaju teksturu kalupa. Ivice ovih „šara“, zbog osobine stakla da ih zaobljuje, nisu tako oštre kao kod ručne dorade i zahtevaju dopunsko šlifovanje i graviranje. Tekstura i izgled kalupa, povezano sa njegovom cenom, neminovno upućuju na velike serije što je imperativ savremene proizvodnje.

Kristal u svoj svojoj lepoti nastaje tek u rukama gravera od kojih se traži sposobnost i kreativnost.

Olovno kristalno staklo može se vrlo lako mehanički obrađivati i zato se i koristi za proizvodnju visoko vrednih proizvoda. Osobinu stakla da prelama svetlost nije lako iskoristiti. Nije svejedno kakav i koji dezen se urezuje na oblikovanom proizvodu. U zavisnosti od dubine i ugla šlifa, svetlost se više ili manje razigrava po staklu. Izbor broja i gustine dezena, dubine i ugla šlifa, odnosa sitnih i krupnih dezena utiču na krajnji izgled proizvoda, na njegovu vrednost i cenu, što sve zavisi od iskustva gravera.

Na lestvici visoko vrednih proizvoda olovni kristal zauzima i uvek će imati vodeće mesto, što takođe ukazuje na dalekosežnost orijentacije Fabrike stakla na ovu vrstu proizvodnje.

Sa petnaestim septembrom 1974. bila je praktično završena i prva faza generalnog programa razvoja Fabrike stakla u Zaječaru. Izgrađena je desetolončana peć L-2 zatim dve peći za tempovanje lonaca i jedna za tempovanje alata. Za poluautomatsku proizvodnju instalisano je deset presa. Dalji tehnološki lanac sačinjavale su dve butanske hladnjače, automatski uređaji za pranje i sušenje proizvoda, kao i kompletna linija „Gijon“ koja sadrži mašine za sečenje i plameno zatapanje ivica, tzv. opaljivanje. Podignuta je gravernica i supermoderna automatska kiselinska polirnica. Sva oprema i mašine su uvozne i predstavljale su poslednju reč tehnike zapadnoevropskog staklarstva. Izgrađen je i kompleks postrojenja za butansko tehnološko gorivo. Napajanje osnovnih toplotnih agregata obavlja se mešavinom propan-butana, čime je postignut veći tehnološki nivo.

Proizvodnja na novom kapacitetu se odvijala bez prethodnog probnog rada i neophodnog perioda uhodavanja koji je nužan u svakoj novoj proizvodnji. Proizvodilo se odmah za tržište.

Prvi proizvodi naišli su na izuzetan prijem kod domaćih kupaca zbog zapadnoevropskog dizajna, visokog kvaliteta i vrlo pristupačnih cena. Služba prodaje u prvim danima proizvodnje skoro da nije mogla da udovolji svim željama, jer se više tražilo nego što se proizvodilo. Kristalni proizvodi prodavali su se takoreći direktno iz proizvodnje, tako da nisu ulazili u magacin, osim što su tamo samo prolazno evidentirani.

Najveći domaći kupac bilo je „Preduzeće robnih kuća Beograd”, koje je na sajmu u Beogradu krajem septembra otkupilo čitavu proizvodnju do kraja godine, a načelno je takav posao najavilo Fabrici stakla u Zaječaru i za 1975. godinu.

Nimalo slučajno, već može se reći očekivano, novi asortiman našao se u startu prihvaćen od potrošača. Istraživanjem tržišta, praćenjem sajmova i drugih komercijalnih manifestacija, uz neposrednu pomoć marketinga, došlo se do saznanja da jugoslovenskom tržištu nedostaje kvalitetno staklo ovog tipa koje bi i po ceni bilo najšire prihvaćeno.

Prva faza je, dakle, bila pun pogodak. Uspeh nekada opija i blokira, a nekada podstiče. U Fabrici svi se raduju uspehu, ali se ne uspavljuju na lovorikama. Put je trasiran i treba ga dalje slediti.

Postojeća osmolončana peć treba da se rekonstruiše u novu desetolončanu L-1, sa izmenom tehnološkog goriva, umesto tečnog na gasovito. Realizaciju ove investicije i rekonstrukcije vodi sektor za razvoj koji je zadužen da ovaj zadatak obavi do kraja 1974. odnosno da omogući redovnu proizvodnju na kapacitetima druge faze već početkom januara 1975. godine.

Uporedno se priprema i treća faza, generalnog programa razvoja koja treba da se realizuje u 1975. godini.

Treća faza je predviđala izgradnju kadne peći kapaciteta 10 tona u hali ugašene Fabrike ravnog stakla koja je još pod katancem. Radi stvaranja uslova za izvršenje ovog zadatka bilo je potrebno obaviti demontažu furko mašina na kojima se proizvodilo ravno staklo kao i raziđivanje velike peći. Ovo i zbog toga što je šamotni materijal sa te peći trebalo da posluži za ozidavanje nove desetolončane peći L-1.

Međutim, imovina ugašene Fabrike ravnog stakla bila je delom i u svojini ostalih članica „Nemetala“. Dogovor je postignut tako što je Fabrika stakla preuzela staru peć i mašine kao svoju imovinu, a Fabrika porculana i Rudnik kvarcnog peska obavezali su se da Fabrici stakla putem kredita otplate po 33 odsto od celokupne vrednosti peći i mašina. Takva odluka, kao i odluka o demontaži peći i mašina doneta je na sednici Radničkog saveta od 14. oktobra 1974. godine. Njome su bile uklonjene sve smetnje za ubrzanu realizaciju druge i treće faze generalnog programa razvoja.

*

Sedamnaestog januara 1975. godine otpočela je proizvodnja na novosagrađenoj desetolončanoj peći L-1, čime je praktično završena i druga faza generalnog programa razvoja.

Nova peć bila je identična prvoj L-2, na kojoj se već uveliko proizvodio presovani kristal. Na peći L-1 proizvodiće se ručno duvani kristal koji će se brušenjem i graviranjem dorađivati. Aktiviranjem nove peći stoprocentno bi se iskoristila ostala oprema i linije, postavljene u prvoj fazi, ali predviđene i za opsluživanje nove peći iz druge faze, čjim je aktiviranjem osnovna proizvodnja duplirana. Postignut je drugi osnovni cilj da se pored presovanog asortimana proizvodi i duvani. Komplementarnošću proizvoda iz oba programa, duvanog i presovanog, postignuće se potrebna fleksibilnost kapaciteta, što je bio i ostao imperativ tržišta.

Aktiviranjem nove peći u potpunosti je izvršena optimalizacija ukupnog kapaciteta, što je bitno uticalo na smanjenje troškova proizvodnje.

U okviru druge faze postavljen je i „kučer“, automatska mašina za graviranje.

U 1975. godini počinju i značajniji izvozni poslovi, mada je prvi izvoz, istina u skromnom iznosu, ostvaren i prethodne godine. Izvozni poslovi zaključeni su sa kupcima iz SAD i Sovjetskog Saveza.

Komercijalni sektor ima u 1975. godini zadatak da udvostruči realizaciju, pa u tom pravcu preduzima odgovarajuće organizacione i kadrovske mere. Između ostalog, predviđa se i novi koncept komercijalnog poslovanja primereniji modernom proizvođaču kakva je tada već bila Fabrika stakla u Zaječaru. Jačanje poslovno-prodajnog predstavništva u Beogradu i otvaranje istovetnog u Zagrebu karakteristični su potezi komercijale, načinjeni početkom 1975. godine.

Nova proizvodnja i nova tehnologija nametnuli su potrebu za novim službama i odeljenjima, među kojim je i metalogravernica, poznatija u staklarskom rečniku kao cizelernica, koja je formirana sa zadatkom da vrši čišćenje i popravke kalupa i njihovu reparaturu. Za te poslove, kao i za buduću proizvodnju kalupa u sopstvenoj režiji, angažovan je Miodrag Aksentijević, visokokvalifikovani cizeler sa dugogodišnjim iskustvom iz paraćinske fabrike stakla.

Na realizaciji treće faze radi se intenzivno. Proizvodnja i realizacija u prva dva meseca 1975. godine rekordne su i iznad planskih predviđanja. Prodajna služba u februaru ostvaruje rekordnu prodaju kristala od 14 miliona dinara. Mašinska radionica popravlja električni agregat bivše fabrike ravnog stakla, koji sada može da interveniše u slučaju nestanka elek trične struje.

U februaru je novost i to da je otpočelo proširivanje gravernice za 50 novih cajgova, čime će se otvoriti još sto radnih mesta. Trećina od 50 ovih brusnih mašina montirana je u delu pakeraja, odnosno na mestu gde je nekada radila grupa dekoratera, a ostale u hali kalionice bivše fabrike ravnog stakla. Deset od tih cajgova su dijamantski, namenjeni najpreciznijem graviranju.

Prvi „slatki“ plodovi rada već se osećaju u januaru, kada visokokvalifikovani radnici ostvaruju prosek ličnih dohodaka od 3.370 dinara, što se smatralo visokim primanjima.

U kolektivu se pokreće inicijativa za osnivanje stambene zadruge radi brže i jevtinije gradnje stanova. Zadruga je kasnije i osnovana, ali nije uspela da oživi svoj rad zbog nedostatka kadrova. I danas se ocenjuje da je to bila neprocenjiva šteta.

U maju 1975. godine uveliko odmiču radovi na realizaciji treće faze generalnog programa razvoja, kojom treba da se zasnuje automatska proizvodnja presovanog kristala. Za vrlo kratko vreme razidana je velika peć za proizvodnju ravnog stakla, demontirana je oprema i furko mašine, a potom je otpočelo podizanje i ozidivanje nove kadne peći za proizvodnju olovnog kristala. Oprema za „vanu“ nabavljena je od renomiranih zapadnonemačkih proizvođača, a takođe fider i mašine. Novi kapacitet je zadnja reč tehnike koji će po najsavremenijoj tehnologiji omogućiti automatsku proizvodnju presovanih stolovatih kristalnih čaša, što do tada niko u Jugoslaviji nije imao u programu. Očekivalo se da sve bude završeno do kraja juna, a da probna proizvodnja otpočne u julu.

Zasnivanjem automatske proizvodnje kristala Fabrika stakla u Zaječaru postala je kompletan proizvođač olovnog kristala, spremna da se na duže staze uključi u međunarodnu konkurenciju.

U drugom planu, ali ne beznačajnom, bila je činjenica da će posle tri i po godina mirovanja „oživeti“ hala ugašene fabrike ravnog stakla. Useliće se pod njenu kupolu vatra staklarske peći, huk mašina i žagor ljudi koji stvaraju novo.

Život je i na drugim kolosecima bogat. Na obuci radnika u gravernici Fabrike za vrlo kratko vreme stiče se stručno zanimanje.

Početkom 1975. godine nastaje prva ideja za podizanje doradnih kapaciteta u manje razvijenim opštinama timočkog regiona, s obzirom da su investicije, po jednom radnom mestu za takav program, relativno male. Ona će nešto docnije dobiti materijalnu potvrdu u izgradnji fabrika za doradu kristala u Kladovu, Sokobanji, Kutini, Preševu, Pehčevu, a ovih dana ponovo u Kladovu, na novoj lokaciji, Leposaviću, Rožaju i Kosjeriću.

Posle tri i po godine mirovanja, 17. juna 1975. godine zadimio je veliki fabrički dimnjak bivše fabrike ravnog stakla. To je bila tehnološka predradnja pred početak nove proizvodnje kristala automatskim postupkom oblikovanja, poznata u staklarstvu kao postepeno tempovanje peći.

Četvrtog jula 1975. godine vraćen je proizvodni status ugašenoj fabrici od pre tri godine. Zaiskrio je kristal i sa automata, otpočela je probna proizvodnja.

Ostvarena je velika radna pobeda. Postignuta je najsavremenija tehnološka opremljenost, duplirana je proizvodnja u fizičkom obimu, stvoreni su uslovi za dalje proširenje. Od nove proizvodnje s pravom se očekuju i veliki finansijski efekti.

Na poslovima realizacije programa automatske proizvodnje učestvovali su fabrički metalci, električari i zidari, među njima i grupa inženjera. Tokom rada ispoljavana je velika inicijativa kojom su primenjivana sopstvena rešenja, što se kasnije u praksi pokazalo dobrim. Takvu dinamiku rada kao i kvalitet, svi su mišljenja, ne bi mogla da održi ni specijalizovana inženjering organizacija, a cena za obavljene poslove bila je višestruko niža nego da su radove izvodila treća lica.

Probna proizvodnja na prvoj automatskoj liniji odvijala se dosta uspešno i bez dužih zastoja. Neposredna iskustva su bila vrlo mala ili skoro nikakva, pa su sticana uz rad. Visoki stepen automatizacije zahtevao je u rukovanju složenom tehnikom stručno obučen kadar. Automatizacija u staklarstvu radikalno menja i potreban profil kadrova, pa se sada umesto ljudi staklarske struke traže metalci-regleri. I ovaj ispit je ubrzo položen i na automatskoj liniji se postiže projektovani obim proizvodnje.

Fabrika stakla u Zaječaru od 4-7. jula organizuje 12. staklarijadu. Preko stotinu posetilaca, među kojima su se nalazili i rukovodioci ostalih jugoslovenskih fabrika stakla, bilo je zadivljeno automatskom proizvodnjom olovnog kristala. Naočigled svih, razbijen je „tabu“ da je nemoguće proizvoditi stolovate čaše na automatima.

Na inostranoj poslovnoj sceni zaječarski kristal izaziva sve veće interesovanje. Sovjetski Savez povećava svoje narudžbe, a firme iz SAD već počinju da traže robu u velikim količinama. Prvi milion dolara za kupljene proiz vode dala je kompanija „Silver“.

Posle dvomesečnog probnog rada, 8. septembra 1975. godine, na svečan način puštena je u redovan rad automatska proizvodnja kristala. Ta čast je pripala predsedniku zaječarske opštine diplomiranom inženjeru Miodragu Kostiću, povodom značajnih jubileja: 31-godišnjice oslobođenja Zaječara, 30-togodišnjice pobede nad fašizmom, 25-togodišnjice samoupravljanja i desetogodišnjeg života i rada Fabrike stakla u Zaječaru – njenog prvog jubileja. Na velikom mitingu ispred hale govorio je Živojko Prvucović, predsednik Radničkog saveta. Sa ove impresivne svečanosti, kao i ranije u sličnim povodima, upućen je pozdravni telegram predsedniku Titu, koji se od ranijih razlikovao i po sledećoj rečenici: „Od male zanatske proizvodnje, za ovih minulih deset godina, naš kolektiv je prerastao u jedinstvenog i najvećeg proizvođača te vrste u Jugoslaviji, a među prvima smo i u Evropi“.

Bio je to potpuni trijumf kolektiva u sprovođenju njegovih velikih razvojnih planova. Na njima se nije stalo. Pred kraj godine, 19. i 26. decembra 1975. Radnički savet, a potom i zbor radnih ljudi razmatraju i usvajaju novi srednjoročni plan razvoja za naredni petogodišnji period od 1976-1980. godine. Novi generalni plan razvoja zajednički su u minule dve godine uradili Industrijski biro iz Ljubljane i stručnjaci Fabrike stakla u Zaječaru.

Dalji razvoj se koncipira i usmerava za potrebe proizvodnje namenjene izvozu, koji još tada postaje imperativ jugoslovenske privrede. Predaha nema, kreće se u nove, još veće izazove sa jasnim ciljem i završnicom. ✭