GOSTOVANJE DRUŠTVA „OBILIĆ”

Veliki događaj bila su gostovanja akademskog pevačkog društva „Obilić”, sastavljenog od studenata beogradske velike škole. Početkom marta 1891. godine uprava „Obilića” izvestila je Zaječarsku pevačku družinu da će u drugoj polovini aprila posetiti Zaječar i tom prilikom prirediti koncert. Društvo „Obilić” je u to vreme bilo jedno od najeminentnijih srpskih kulturnih društava, pa je 1891. godine organizovalo veliku turneju sa davanjem koncerata u Turnu Severinu, Negotinu, Zaječaru i Knjaževcu. Da bi gostovanje bilo što uspešnije u Zaječaru je obrazovan odbor za doček, u kome su bili najistaknutiji građani. Na nekoliko dana pre dolaska „Obilića” u gradu je izdat proglas ove sadržine:

„Velikoškolska pevačka družina „Obilić” prilikom svog izleta u Istočnu Srbiju, prema utvrđenom rasporedu putovanja, u našoj varoši 24. i 25. ovog meseca davaće ovde koncert sa igrankom sa vrlo odabranim programom. Ovo omladinsko društvo biće dočekano u svim mestima Istočne Srbije kao vrlo mio gost. Naši susedi Rumuni, kao vekovni naši prijatelji a naročito njihova omladina, koju danas zagrevaju veliki ideali spremili su u Turn Severinu veličanstven doček. Opština Turn Severina okitiće varoš zastavama i 300 omladinaca izaći će u susret. Dužnost je našeg grada da ovu mladu braću dočeka pravim srpskim gostoljubljem.”

U svečano dekorisanom Negotinu, Zaječaru i Knjaževcu stanovnici su s nestrpljenjem očekivali svoje goste. Veliki broj građana izrazio je želju da pevačima kod svoje kuće ukaže gostoprimstvo. Pošto su proveli po dva dana u Turnu Severinu i Negotinu, članovi „Obilića” su bili 24. i 25. aprila 1891. godine u Zaječaru. Prvog dana prepodne u društvu sa omladinom Zaječara studenti Velike škole priredili su izlet do Vrške čuke i naše pogranične carinarnice. Tu su izveli kraći koncert. Popodne su, zajedno sa članovima Zaječarske pevačke družine i omladinom grada, prošli ulicama Zaječara. Na čelu povorke nošena je skupocena zastava „Obilića”, za njom je rukovodstvo društva išao odbor za doček i pevači, zajedno sa mladim domaćinima, ljubiteljima muzike. Svi su pevali. Zaječarci su ih uz put toplo pozdravljali. Uveče je priređen koncert. Sala je bila puna građana. Program na umetničkoj visini naišao je na dopadanje slušalaca. Među horskim pesmama preovladavale su kompozicije Josipa Marinkovića. Marinkovićeva solo pesma „Zbogom”, zatim pesma „Što se bore misli moje” i recitacija „Guslareva smrt” posebno su se svidele posetiocima. Posle programa priređena je igranka. Sutradan, 25. aprila, članovi „Obilića” svečano su ispraćeni iz Zaječara. Grupa građana ih je pratila sve do Vratarnice. Od Novog Hana (današnje Minićevo) do Donjeg Zuniča prihvatili su ih Knjaževčani.

GIMNAZIJSKA DRUŽINA „NAPREDAK”

Važnu ulogu u kulturnom životu grada imala je i đačka družina „Napredak” pri zaječarskoj Gimnaziji, koja je osnovana 15. oktobra 1889. godine. Pored sastanaka u školi, članovi „Napretka” pripremili su više priredaba za građanstvo: zabave, koncerte i književne večeri u korist svoje kase. Sve njihove priredbe bile su dobro posećene. Po organizaciji, kvalitetu programa i poseti najzapaženija u godini bila je zabava đačke družine „Napredak”. Zabavu su organizovali đaci viših razreda. Pre izvođenja programa goste je pozdravio predsednik „Napretka”. Usledile su recitacije, solo i horske pesme. Posebno zadovoljstvo slušalaca izazvao je gimnazijalac u narodnoj nošnji koji je uz gusle otpevao nekoliko narodnih pesama. Inače, među đacima je u to vreme bila naročito popularna pesma „Kroz ponoć nemu”.

Družina „Napredak” priredila je školske 1891/92. godine više nastupa u gradu, kako bi učenici došli do finansijskih sredstava za ekskurziju. Tako je 4. decembra organizovano prvo književno veče u Zaječaru, u sali „Velike kafane”. Navodimo program te večeri:

1. Koristi putovanja, govori Vlada Petković, učenik VIII razreda; 2. U boj, peva hor gimnazijskih đaka; 3. Mrve hleba, deklamuje Milan Nikolić, učenik VII razreda; 4. Mladi naraštaj i njihov zadatak, govori Dimitrije Antić, učenik VIII razreda; 5. Poslednje veče, pesma Jeremija Živanovića, učenika VIII razreda – peva uz pratnju harmonijuma Kosta Cenić, učenik V razreda; 6. Iz pripovetke „Je li živ” od Ilije Vukićevića – priča Jeremija Živanović, učenik VIII razreda i dr.

Ovo književno veče je naišlo na veliko interesovanje građana. „Timočanin” – službeni list okružne samouprave – čiji je urednik bio Stevan D. Šunkarac, komentariše ovo uspelo veče rečima: „Kao što smo očekivali „književno veče” koje je priredila družina „Napredak” ispalo je na potpuno zadovoljstvo u onoj raznolikosti govora, priče i pesama. Prvi je deo bio zanimljiv i sa pažnjom saslušan, mada je trajao dosta dugo što je redak običaj i u većim varošima.

Vlada Petković lepo je naglasio one razlike koristi putovanja za obrazovanje omladine. Mi smo se prijatno osećali slušajući misli, koje članovi jedne takve družine gaje, da priređivanjem zajedničkih ekskurzija po okolini i srpskim zemljama što bolje upoznaju na samom izvoru svoje zemlje i njenu prirodu, jer je odavno kazano da je „Znano voljeno, neznano nepitano.” Dimitrije Antić izneo je u svom govoru „o mladom naraštaju i njegovom zadatku” i lepih književnih misli, o zadatku omladine, o pravima njenoga obrazovanja i o dužnosti njenoj prema narodu iz koga je ponikla. Jeremija Živanović ispričao je veštački jednu epizodu iz pripovetke „Je li živ” od Ilije Vukićevića. Pesme su takođe izvedene dobro i preko očekivanja kada se pomisli na to da učitelja pevanja do skora nije bilo i da je priprema oko njih izvedena za vrlo kratko vreme. Što su i one dobro izvedene ima se zahvaliti veštini i zalaganju gospodina Stevana Kolara, učitelja jezika na ovoj Gimnaziji, koji se dobrovoljno i ustalački zauzima, te je i neobučene učenike za kratko vreme ovako spremio. Kad ove retke pišemo, doznasmo da je gospodin ministar prosvete ovih dana postavio gospodina Kolara za učitelja pevanja i muzike na našoj Gimnaziji. Potrebe za učiteljem pevanja u našoj Gimnaziji a i u varoši odavno se oseća…”

ZABAVE STARIH ZAJEČARACA

Zaječarci su krajem prošlog veka umeli i te kako da se zabavljaju. Kafanski život je bio prilično razvijen. Ciganske kapele su bile posebno popularne. Katkad bi u grad došla i neka putujuća pozorišna trupa. Jedno od zapaženih putujućih pozorišta koje je često navraćalo i u gradove Timočke krajine, pripadalo je čuvenom glumcu Fotiji Iličiću. Prilikom prolaska sa grupom glumaca za Negotin, Fotije Iličić sa svojom družinom priredio je 22. marta 1890. godine u Zaječaru veliki koncert. Na programu su bile recitacije, šaljive igre i melodrama „Mila”. Nosilac glavne uloge u melodramama bila je Fotijeva kći Mica Iličić. Komentator „Timočanina” ovako je prikazao njenu igru:

„Gospođica Mica je „Milu” prikazala tako umetnički, da smo doista, gledajući je, zažalili što se ovako izvrstan talenat troši po putujućim družinama kad bi u našem Beogradskom pozorištu mogao korisno popuniti nedostatak, koji se naročito oseća u mlađem ženskom osoblju. Kako kretanje, praćeno do precoznosti tačno izvedenom mimikom, fina intonacija glasa i čist naglasak reči kojima se daje izraza unutrašnjim duševnim pokretima, jasno kazuju da g-đica Iličićeva poklanja veliku pažnju psihološkoj studiji karaktera.”

Veliki broj mađioničara našao je svoju publiku i u Zaječaru. Navodimo nekoliko reklama njihovih predstava: Morsko čudovište. Do danas još neviđeno. Morska samodiva, sa ženskim licem: pola riba pola žena, dužina dva metra a širina jedan metar. „Samodiva” je uhvaćena u Crvenom moru, sad će na vašaru tu „Samodivu” izložiti poštovanoj publici gospodin Ilija Božić, veštak iz Šapca. U isto vreme predstavljaće i mnoge druge veštačke igre…

Duge noći pozne jeseni i zime bile su pogodne za organizovanje zabava s kratkim programima i igrankama. Prilozi sa ovih zabava bili su namenjeni u dobrotvorne svrhe. Tako su zaječarski učitelji, na primer, februara 1890. godine priredili zabavu u korist Fonda siromašnih đaka. Predavanje o ulozi materi u vaspitanju deteta održao je učitelj Lukić. Đački hor je otpevao nekoliko pesama u četiri glasa. Toplo su pozdravljene recitacine „Udovičko dete” i „Švalja”. Posle programa nastala je igranka koja se odvijala po utvrđenom redu igara. Iz reda igara vidi se šta su Zaječarci u to vreme najradije igrali. To su: Aleksandrovo oro, Srba, Kokonješte, Mačvanka, Bitoljka, Stara Vlahinja, Bojerka, Seljančica, Omoljka, Profesorka, Đačko kolo i druge igre. Igranka se obično završavala kolom sa pesmom „Ustaj diko, spavaj cveće”.

U to vreme bio je zapažen i rad društva „Sveti Sava”. Predsednik društva 1891. godine bio je Mihajlo Babić, direktor Gimnazije. Važno je pomenuti da je ovo društvo prvo u Zaječaru počelo da radi na organizovanju javnih predavanja. Ova novina je u gradu sa simpatijama prihvaćena. Prvo predavanje održano je 13. oktobra 1891. godine Mihajlo Babić. Govorio je o temperamentima.

Zaječarska pevačka družina, radi obnavljanja svoga rada, održala je u „Velikoj kafani” skupštinu 11. januara 1891. godine. Na skupštini je izabrana uprava u sledećem sastavu: predsednik Mihajlo Babić, direktor Gimnazije, sekretar (delovođa) Dragomir Vučković, zvaničnik, blagajnik Stojan Pajić, trgovac. Horovođa je bio učitelj Petar Lukić. Družina je imala svoja pravila i izvesnu materijalnu bazu. Zahvaljujući horovođi Lukiću, ona je 14. aprila iste godine priredila „Selo sa igrankom”. Program je bio sastavljan od horskih pesama i recitacija. Naročito je toplo pozdravljena pesma „Kad bi ove ruže male…”

Prodirale su i kompozicije stranih muzičara. Đaci, oficiri i činovnici, pored raznih sedeljki, priređivali su svojim simpatijama serenade.

Tako je živeo stari Zaječar krajem prošlog veka. ✭