PRVI BIOSKOP U ZAJEČARU
Gledajući prvi put, u zamračenoj dvorani Botorićevog bioskopa „Pariz” u Beogradu, kako se iz snopa svetlosti ređaju slike na kojima čovek hoda, trči i plače, mladi radnik Luka Jovanović više se oduševio, nego začudio tome novom čudu o kome već desetak godina sluša. A tek mu se sad, evo pružila prilika da to i sam vidi. Slike su se ređale i dvočasovna pretstava brzo se završila. A kad se upalilo osvetljenje, Luka je pošao ka platnu, dugo zavirivao u njega želeći da sazna sve o filmu. I prvo što je rešio, bilo je da ostane i za drugu pretstavu.
Malo je tada bilo ljudi koji su mogli znati kakva budućnost pretstoji ovim „živim slikama”. Većina ih je smatrala za obični vašarski trik. Luka se nije oduševljavao brzinom kretanja točka od fijakera na platnu, niti je išao u bioskop da bi drugima dokazao kako on ima „hrabrosti” da gleda pravo u platno, kada lokomotiva sa platna juri pravo na gledaoca – njega su ove slike oduševljavale isto onako kao i pozorište kod Kneževog spomenika u Beogradu i sve pozorišne pretstave u kafani „Evropa” u Zaječaru (sada hotel „Beograd”) koje su davale razne putujuće trupe.
I kad je pred srpsko-turski rat 1912 godine došao iz Beograda u Zaječar, poverio je svoje planove nekim svojim prijateljima: da u Zaječaru načini bioskop. Ali rat ga ometa. Društvo za gradnju bioskopa, nedovoljno ozbiljno, rastura se. Kada po svršenom ratu Luka ponovo dolazi u Zaječar, on nastavlja ostvarenje svoje zamisli. Sada već uspeva da nanovo sakupi neke „trgovačke ljude” a među njima i Miliju Živanovića i Mileta Stefanovića.
Na njivama kod železničke stanice, u današnjoj ulici Brkovića Crnog, podignuta je daščara, „arena” sa oko 300 sedišta. Nabavljen je kinoaparat sa sopstvenim dizel motorom. Filmove su dobili od Boturića iz Beograda. Čak je i cena određena: bolja mesta 1 dinar, lošija 3 groša. Zakazana je prva pretstava. Davao se film o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića. Luka je celog dana strahovao kako će Zaječarci shvatiti žive slike. Hoće li to postati zabava ljudi, da li će doći i ljudi iz „čaršije”, domaćini i stariji ljudi. I kad je predveče video kako se niz prašnjave sokake svečano sakupljaju i stariji ljudi, Luka je odahnuo i osetio da je pobednik. Omladina Zaječara bila je oduševljena za bioskop još prvih dana, još kad se počelo sa pobijanjem prvih direka. Stari su, nekako sa nevericom, odmahivali glavom i dobijao se utisak kao da su se potsmehivali.
Sala je bila puna. Novi gosti su stalno pridolazili. Kad se ugasila svetlost i počela muzika, ljudi su bučno izražavali svoje zadovoljstvo.
Bioskop u Zaječaru je počeo da živi. Otada je bioskop davao pretstave dvaput nedeljno. Ređali su se filmovi iz francuske i nemačke produkcije, bilo ih je makom kratkih.
Tako je to išlo nekoliko meseci. Svega toliko. Dolazi do mučkog napada Bugara na Bregalnici, dolazi do novog rata. Luka zatvara bioskop. Za vreme okupacije iz prvog svetskog rata, Bugari su bioskop uništili. Daščara je danima zjapila prazna a Bugari su, pljačkajući Zaječar, odneli i aparaturu i porušili zaječarsku „arenu”…
Prvi pokušaj je propao, ali je film još tada osvojio Zaječar i njegove građane. Luka Jovanović je bio prvi pionir „nove umetnosti”, prvi čovek koji je u Zaječar doneo „žive slike”. Penzioner Luka, koji sad živi u Zaječaru, sa zadovoljstvom se seća tih uspomena i gord je na svoje pionirstvo od pre 40 godina. ✭
J.M.
TIMOK ✭ Zaječar, 1953.