Beograd, 17. novembra 1967. godine. U stanu Ilije Milkića u Ulici Cara Uroša broj pet, toplo je i veoma prijatno. Dok čekamo da se 84-godišnji Milkić probudi razgledamo albume, domaće i strane novine koje su o ovom čoveku koji živi povučeno i skromno pisale. Razgovor se njegovom suprugom je isprekidan, prigušen, skoro da jedva čujemo jedni druge.

Iscrpljen napornim putovanjem u Sovjetski Savez, a i inače nežnog zdravlja, Milkić nas dočekuje u krevetu poduprut jastucima. Ipak, veseo je i oran za priču. Kad saznade da smo iz Zaječara, iz njegovog rodnog kraja, u njegovim rečima i pogledu je još više srdačnosti.

– Znači želite da vam pričam o mojim susretima i radu sa Lenjinom? Pa dobro, da pokušam. Nemojte se samo iznenaditi kada vam kažem da sam se, u stvari, s njim prvi put sreo još 1903. godine. Da, upravo te godine, kada sam pažljivo pratio rad drugog kongresa Ruske socijaldemokratske partije, koji je počeo u Brislu a završen je u Londonu. Sećate se – tada je Lenjin dobio većinu u Partiji i od tada se u ruskom političkom životu javlja pojam boljševik.

PRVI SUSRET SA LENJINOM

Međutim, prvi stvarni susret sa velikim revolucionarom i budućim velikim vođom ruskog i međunarodnog proleterijata dogodio se 1910. godine u Kopenhagenu, na kongresu Druge internacionale. Milkić je tada zajedno sa Dimitrijem Tucovićem i Trišom Kaclerovićem predstavljao Srpsku socijaldemokratsku partiju, a Lenjin je bio u ruskoj delegaciji.

– Sedeli smo dosta blizu jedni drugima pa sam netremice gledao u njega. On je to, valjda, primetio pa mi je uzvraćao pogled. A nisam tada imao prilike, a možda i hrabrosti, da progovorim s njim i koju reč.

Ipak, pet godina kasnije počeće jedno prijateljstvo i saradnja, koju će prekinuti samo Lenjinova smrt.

– Bilo je to 1915. godine u Švajcarskoj. Tamo sam došao preko Francuske, gde me je zatekao Prvi svetski rat. Stanovao sam blizu Ciriha, u hotelu „Dolder”. Jedne večeri u Lenjinovom stanu bila je mala svečanost. Proslavljala se desetogodišnjica februarske revolucije od 1905. godine. Bilo nas je nekoliko. U razgovoru koji se poveo o danima iz 1905. godine rekao sam Lenjinu da sam i ja jedan od učesnika februarske revolucije. On me je iznenađeno posmatrao i zapitao kako je to moguće. Morao sam da mu ispričam ceo jedan događaj iz mog života.

Te, 1905. godine Milkić je već bio funkcioner u Glavnom radničkom savezu. Iste godine se oženio i sa mladom pošao u Zaječar, odnosno Zvezdan, u svoje rodno selo, da vidi roditelje. U Paraćinu je saznao da je u Rusiji izbila revolucija, što ga je neizmerno obradovalo. Po dolasku u Zaječar, pošto se video sa ljudima koji su znali da je partijski funkcioner, zamoljen je da o ovom značajnom događaju u Rusiji govori. U kafani „Plug” okupilo se dosta ljudi. Milkić je vatreno govorio o prvoj revoluciji proletera i seljaka, o borbi protiv eksploatacije i ugnjetavanja.

PROGONSTVO IZ ZAJEČARA

– Zbor se završio i ja pošao na ručak. Taman sedosmo, a eto ti dva žandarma. Digoše me sa stola i odvedoše u policiju. Tamo me jedan činovnik poče saslušavati. Ko si, odakle si i onda pita šta radim. Ja mu odgovorih da ne radim ništa. Saslušanje se time završi, a onda dobih rešenje: kao skitnica i neradnik, stajalo je na njemu, osuđen sam na 24 časa zatvora i prognan sam u Užice.

Sutradan, Milkić je u pratnji žandarma krenuo u Užice. Usput, a naročito u Boljevcu, ljudi su radoznalo posmatrali lepo obučenog čoveka, sa lisicama na rukama i naoružanom pratnjom. Radoznalost građana pobudila je znatiželju i kod žandarma. Pitali su Milkića zašto je uhapšen i prognan, a on počeo i njima da govori o radničkoj klasi, o siromaštvu, eksploataciji, borbi za prava radnika i seljaka. Kad su stigli u Jagodinu, žandarm mu, videći vašarsku gužvu u gradu, predloži da – pobegne. Tako je Milkić, umesto u Užice ponovo došao u Beograd.

– Ispričao sam to Lenjinu i pitao ga da li mogu sebe da smatram učesnikom februarske revolucije. Kako da ne, odgovorio je on, kada si se na hiljadama kilometara daljine borio za ruski proletarijat. Tada je on zaželeo da se ponovo vidimo i da mu detaljnije pričam o radničkom pokretu i prilikama u Srbiji. Zbog toga je nekoliko puta dolazio kod mene. Vodili smo duge razgovore, a jednom prilikom sam mu rekao da smo mi u Srbiji revolucionarniji od Rusa jer smo po Lenjinovim preporukama brzo očistili partiju od frakcionaša. Bilo je to 1904. godine, kada smo isključili Skerlićevu grupu iz Partije. Inače, razgovori sa Lenjinom bili su najlepši koncerti koje sam u životu slušao. Tako je znao da govori, da čovek zaboravi na vreme, da se unese u ono što Lenjin priča.

MILKIĆ POSTAJE RUSKI DIPLOMATA

U Švajcarskoj je Lenjin ostao do marta 1917. godine. Viđao se sa Milkićem skoro svakodnevno. Kada je počela oktobarska revolucija Lenjin je bio okupiran samo jednom mišlju: kako da se što pre vrati u Rusiju. Prilika za to ukazala se marta te godine. Na Milkićev predlog angažovana je Socijaldemokratska partija Švajcarske da izdejstvuje od svoje vlade vagone za ruske izbeglice da se vrate u domovinu. Kompoziije su ubrzo bile pune Rusa, koji su kroz Nemačku, bremenitu revolucionarnim strujanjima, putovali u plombiranim vagonima. Nemci, naime nisu želeli da dozvole bilo kakav susret ruskih i nemačkih radnika. Milkić je odlazak Lenjina morao malo da odleži u švajcarskim zatvorima – uhapšen je na granici dokle je ispratio Lenjina, a prilikom hapšenja mu je rečeno da se „mešao u švajcarske stvari”.

– Ostao sam u Švajcarskoj, a u mislima stalno bio sa Lenjinom i događajima u Rusiji. Jednoga dana posetio me u stanu Latiš Berzin, prvi Lenjinov ambasador. Švajcarska je, naime, prva zemlja koja je priznala novu vlast u Rusiji pa je Berzin imenovan za ruskog ambasadora u ovoj zemlji. Poseta je bila kratka, ali za mene izuzetno radostan događaj. Berzin mi je saopštio da sam na Lenjinov predlog imenovan za savetnika sovjetske ambasade u Švajcarskoj. Bolje priznanje za seljaka iz Zvezdana, sa samo četiri razreda osnovne škole i trgovačkim zanatom, nije se moglo ni zamisliti, zar ne?

Početkom 1919. godine Milkić je ponovo sa Lenjinom, u Sovjetskom Savezu. Na lenjingradskoj stanici ga sačekuje Đeržinski, njegov i Lenjinov prijatelj. Milkićev put od Švajcarske do Lenjingrada sličan je Lenjinovom. Kada je pod pritiskom zemalja Antante Švajcarska prekinula diplomatske odnose sa mladom sovjetskom zemljom, ruske izbeglice su opet strpane u vagone i cik-cak vožnjom kroz Nemačku, da bi izbegli prolazak kroz veće gradove sa jakim radničkim organizacijama, pošli za Sovjetski Savez. Među njima bio je Milkić.

– Prosto nemam reči da iskažem radost i zadovoljstvo zbog ponovnog susreta s Lenjinom – kaže Milkić. Imam utisak da smo onda samo nastavili započeti razgovor. Lenjin je tada ležao u postelji, još se oporavljao od rane dobijene prilikom pokušaja atentata. Pitao me je šta mislim kako će se držati naša Partija, a ja odgovorih da smatram da će biti na ruskoj strani. Na to Lenjin skoči iz postelje i glasom punim vere dodade da je uveren, siguran u to.

RAD U KOMINTERNI

Za zvezdanskog šegrta, beogradskog trgovačkog pomoćnika, a već iskusnog političara i dugogodišnjeg Lenjinovog saradnika, nastaju dani puni političke aktivnosti. Skoro svakodnevno je s njim, danima i noćima rade na pripremanju materijala za saziv osnivačkog kongresa Treće internacionale. Od 2. do 6. marta kongres je održan. Milkić tada nije bio zvaničan predstavnik Srpske socijaldemokratske partije, ali je na kongresu prisustvovao kao delegat jugoslovenske grupe u Sovjetskom Savezu. Na Lenjinov predlog izabran je za člana Egzekutive, izvršnog odbora i malog biroa Internacionale. Na drugom kongresu je opet izabran u organe Kominterne, a na trećem se odrekao članstva i zatražio da se vrati u zemlju. Zinovjev, tadašnji predsednik Kominterne, uporno ga je od toga odvraćao.

Lenjinova smrt bila je gubitak za ceo međunarodni radnički pokret. Za Milkića to je bio dvostruki gubitak, smrt je razdvojila dva prijatelja i saradnika. Ranija želja da se vrati u domovinu sada je postala neophodna potreba, jer je na čelo sovjetske zemlje i Partije došao Staljin s kojim je Milkić već imao nekoliko sukoba.

– Ni sam ne znam zašto, ali u Staljina nisam imao poverenje. Nekoliko puta smo se sukobili u mišljenjima, a naše neslaganje došlo je naročito da izražaja kada sam bio određen da sa još jednim drugom prisustvujem partijskom sastanku i organizaciji i Staljinu saopštim da ga je Centralni komitet sovjetske partije kaznio ukorom zbog držanja prema Trockom. Naime, Staljin je tvrdio da je Trocki izdajnik i da ga treba streljati pa je zbog toga kažnjen. Dok sam ja saopštavao odluku i govorio o Staljinovoj grešci, on me je sve vreme gledao snishodljivo i zagonetno.

Već 1925. godine Milkić je u Beču, a tri godine kasnije vratio se u Jugoslaviju.

HAPŠENJE U MAJDANPEKU

Zvezdanski đačić i trgovački radnik pun je mnogih detalja iz bogate političke aktivnosti. Njegov otac, učesnik čuvene timočke bune, nije hteo ni da čuje da se njegov sin školuje i postane „gospodin”. Zbog toga je Milkić otišao u trgovačke radnike. Prvo šegrt, pa kalfa, uspeo je da u Beogradu otvori i svoju radnju. Ali doći do nje značilo je proći onaj neizbežni put maltretiranja od mnogih poslodavaca, nekoliko promena mesta, pa čak i poslova.

Baveći se političkim radom, Milkić je u svojoj zemlji, do odlaska u Švajcarsku i Sovjetski Savez mnogo puta bio na udaru tadašnjeg režima. Zaječarsko hapšenje je poznato. Godine 1907. nešto slično zadesilo ga je i u Majdanpeku.

– Tamo sam pošao sa zadatkom da organizujem štrajk. Došao sam preko Austrije i odmah uhapšen. Posle nekoliko dana ipak sam uspeo da izvršim zadatak, ali sam opet došao u sukob sa tadašnjim vlastima. Uhvaćen sam sproveden u Rgotinu kao – vojni dezerter! Pokušao sam da dokažem da sam oslobođen vojne obaveze, ali to nije pomoglo. Prebačen sam u Beograd i tek posle nekoliko intervencija partijskog rukovodstva izveden pred lekarsku komisiju koja je ponovo utvrdila ono što je već jednom uradila – da sam nesposoban za vojsku.

Posle njegovog hapšenja u Zaječaru i progonstva u Užice Milkić je doživeo i jednu satisfakciju koja mu je, kako kaže, draga na svoj način. Tadašnji poslanik Dragiša Lapčević podneo je u Skupštini interpelaciju i zahtevao od ministarstva unutrašnjih poslova da objasni razloge progonstva Ilije Milkića. Ministar nije imao kud i javno se izvinio zbog greške tadašnja policije, koja je Milkića prognala – iz mesta rođenja.

POSLEDNJI SUSRET SA LENJINOM

Sve to za Milkića su sada drage uspomene, jer teškoće na koje je nailazio nisu bile ništa prema zadovoljstvu koje i danas oseća zbog toga što je imao mogućnosti da radi sa Lenjinom. I sada kad god se povede razgovor o Lenjinu Milkićeve oči dobijaju poseban sjaj, njegov glas dobija drugačiju boju, godine kao da se ne primećuju.

Pitamo ga da nam priča o poslednjem susretu sa Lenjinom. O onom susretu koji je doživeo ovog novembra, na 50-ogodišnjicu Velikog Oktobra.

– Nekada sam važio za dosta dobrog govornika. Podjednako dobro na srpskom, francuskom i ruskom. Ali za utiske koje sam doneo sa poslednjeg boravka u Sovjetskom Savezu ja nemam dovoljno reči. Jednostavno ponovni susreti s Moskvom i Lenjingradom za mene su bili – susreti s Lenjinom.

Od njegove supruge, koja ga je pratila na ovom napornom putovanju, ipak smo saznali nešto o tom boravku. Poziv da učestvuje na proslavi Milkić je dobio preko A. Plevahova, dopisnika moskovske televizije u Beogradu. On je jedan od konsultanata koji rade na snimanju filma „Naš oktobar”. To je delo koje u koprodukciji rade „Sutjeska” i lenjingradski studio. U dokumentima Kominterne Plevahov je naišao na Milkića, pronašao ga u Beogradu, snimio emisiju za moskovsku televiziju i pozvao da otputuje na proslavu. Iako su lekari zabranili Milkiću ovo naporno putovanje, želja da opet vidi zemlju u kojoj je radio sa najvećim revolucionarom bila je mnogo jača.

Iznemogli starac primljen je izvanredno. Televizija, radio i štampa stalno su ga opsedali. Na ulicama Moskve i Lenjingrada ljudi su ga prepoznavali i utrkivali se da se rukuju sa čovekom koji je godinama radio sa velikim Iličem.

– Za sve vreme dok smo bili u Sovjetskom Savezu – priča Milkićeva supruga – pratila nas je jedna lekarka sa pomoćnicom. Njegovo zdravstveno stanje ipak je bilo takvo da nije mogao da prihvati sve pozive. Zvali su ga sa univerziteta, instituta, na veliku paradu, ali je mnoge morao da odbije. Čak smo se nešto ranije i vratili, jer je putovanje ipak bilo naporno.

U Mauzoleju na Crvenom trgu Milkić se ovog puta ponovo sreo sa Lenjinom. Dok je prolazio kraj odra velikog revolucionara, svog prijatelja i učitelja, niz Milkićevo lice potekle su suze.

Kao i uvek kada o Lenjinu govori. ✭